Alžir, zemlja Magreba. Kažu da se u Magreb ne ide da bi se „videlo nešto novo“, već da bi se osetilo nešto staro – miris začina koji se nije menjao vekovima, pesak koji pamti karavane i onaj specifičan haos u kojem sve nekako, nekim čudom, savršeno funkcioniše.
Šta je zapravo Magreb?
Ako pitate Arape, Magreb doslovno znači „mesto gde sunce zalazi“ (Zapad). Dok je Mašrek (Istok) tamo gde dan počinje, Magreb je domovina Berbera, ponosnih „slobodnih ljudi“ koji su tu bili pre svih ostalih. Glavnu postavu ove „ekipe“ čine Maroko, Alžir i Tunis, dok im leđa čuvaju Mauritanija i Libija.
Odnos koji je… komplikovan..
Odnos između ovih komšija je poput onog u velikoj, temperamentnoj porodici. Svi govore sličnim jezikom, dele istu ljubav prema kuskusu i čaju od nane, ali se večito prepiru čiji je kuskus originalniji.
Alžir je u ovoj priči „ozbiljan brat“ – najveći, najbogatiji prirodnim resursima i sa istorijom koja bi mogla da popuni deset sezona filmske serije. Dok je Maroko majstor marketinga, Alžir je dugo bio čuvana tajna, zemlja koja te ne mami bilbordima, već te pusti da je sam otkriješ, sloj po sloj.
Najveći, a najskromniji
Alžir je, nakon podele Sudana, postao najveća zemlja u Africi. Da, onoliki je. Ali uprkos tome, ovde nećete videti masovni turizam. Ovde ste gost, a ne broj na hotelskom vaučeru.
Ako mislite da ste savladali francuski, Alžir će vas brzo spustiti na zemlju. Njihov francuski je začinjen arapskim i berberskim izrazima takvom brzinom da ćete u jednom trenutku samo klimati glavom, nadajući se da niste upravo pristali da kupite tri kamile i tepih od kamilje dlake.
Zato, vežite se. Krećemo u zemlju koja je mnogo više od peska i Sahare. Idemo tamo gde je istorija ispisana na svakom koraku, a gostoprimstvo obavezno kao i jak crni čaj.
Zemlja milion i po mučenika
Alžirski rat za nezavisnost od francuskog kolonijalizma trajao je od 1. novembra 1954. do 19. marta 1962.godine. 1,5 milion stradalih tokom osmogodišnjeg rata protiv francuske kolonijalne vlasti. Alžirci su bili odlučni da prekinu 132 godine dugu okupaciju, a cena koju su platili bila je stravična. Francuski izvori su dugo osporavali ovaj broj, ali za Alžirce (i veći deo arapskog sveta), on je simbol masovnosti, stradanja i činjenice da gotovo da nema porodice koja nije izgubila nekoga u toj borbi.
Za Alžirce, lepota njihove zemlje bila je neodvojiva od želje da njome sami upravljaju.
Priče iz Alžira započinjemo iz Tipaze. Čuveni pisac Albert Camus, koji je bio duboko vezan za Tipazu, često je pisao o njenoj lepoti.
Alžir – Tipaza
Tipaza nije samo jedno od najlepših mesta na mediteranskoj obali Alžira, već i lokacija koja nosi duboku simboliku u kontekstu alžirskog identiteta i njihove duge borbe za slobodu.
Dok se rimske ruševine spuštaju direktno u more, važno je razumeti da istorija Alžira nije samo niz osvajanja, već i neprestani otpor koji je kulminirao u 20. veku jednim od najbrutalnijih, ali i najuspešnijih antikolonijalnih pokreta u svetskoj istoriji.
U samom srcu arheološkog lokaliteta nalazi se Arheološki muzej Tipaza. Mali, ali izuzetno zanimljiv prostor koji čuva fragmente života starih Rimljana, ranih hrišćana i svih civilizacija koje su ovde ostavile trag.
Muzej nije velik, ali upravo zbog toga deluje intimno — kao da razgledate privatnu zbirku istorije Mediterana.
Posebno su impresivni rimski mozaici. Sitni kameni detalji i dalje prikazuju scene iz svakodnevnog života, mitologije i prirode, neverovatno dobro očuvane uprkos vekovima iza nas. Tu su i sarkofazi, antičke statue, keramika, novčići i predmeti pronađeni tokom arheoloških istraživanja širom Tipaze.
Moje nepobedivo leto…
„Usred zime konačno sam naučio da u meni postoji nepobedivo leto.” Albert Camus
Bilo je potrebno da prođem hiljade kilometara i zakoračim među rimske ruševine Tipaze, da bih shvatila šta meni ove reči zaista znače.
Između drevnog kamena, divljeg pelina i beskrajnog plavetnila Mediterana, imala sam osećaj kao da mi Kami sedi na ramenu i čita misli. Kao da je pisao te redove gledajući u isto ovo sunce.
Tipaza je mesto gde se istorija i priroda grle na najlepši mogući način. Ali za mene ona je postala mesto unutrašnjeg preokreta. Šetajući među tim svedocima vremena, shvatila sam da nam život često donese unutrašnje „zime“. Periode sumnje, umora, nostalgije ili sivila. Ali kada dozvoliš sebi da upiješ lepotu sveta, da putuješ, da istražuješ i da se diviš, otkriješ istinu.
Otkriješ da u tebi, bez obzira na sve, kuca jedno prkosno, svetlo i potpuno nepobedivo leto.
Alžir – Cherchell
Musée Public National de Cherchell čuva izuzetnu zbirku koja svedoči o zlatnom dobu grada pod vladavinom kralja Jube II i njegove supruge Kleopatre Selene II (ćerke čuvene Kleopatre VII i Marka Antonija).
Muzej je svetski poznat po svojim mermernim statuama koje su kopije grčkih originala, uključujući glavu Kleopatre Selene, biste kraljevske porodice i veličanstvenu statuu Apolona. Sam muzej je izgrađen 1908. godine u mavarskom stilu sa centralnim dvorištem (patiom). Antički uzori koji su direktno inspirisali umetnike poput Berninija i Mikelanđela…
Šetnja kroz Cherchell otkriva ostatke rimskih mozaika, stubova i statua koje podsećaju na bogatu prošlost ovog grada. Uz istoriju, grad nudi i predivan pogled na more, lokalne restorane sa svežom ribom i opuštene večeri daleko od turističke gužve.
Gandoura – tradicionalna lagana, duga haljina bez kragne, često od pamuka ili lana. Nosi se svakodnevno, posebno po toplom vremenu. On u tradicionalnoj arapskoj halji, ja u dugoj suknji, među drevnim ruševinama i pogledom na Mediteran. Vrlo sličan outfit, zar ne?
Monsieur je inače na odmoru u svojoj rodnoj zemlji, a živi daleko, “preko bare” i baš je bio raspoložen za fotografisanje i da nam ispriča malo o lepoti grada.
Kraljevski mauzolej Mauritanije
Kraljevski mauzolej Mauretanije izgleda kao ogromna kamena košnica koja dominira celim krajem. Na brdu iznad Tipaze, tačno tamo gde se pogled lomi između mora i planine Šenua.
Iako ga često zovu „Grobnica hrišćanke“, to je zapravo istorijska zabuna. Izgrađen je za Kleopatru Selenu, ćerku čuvene Kleopatre i Marka Antonija. Kad razmislite o njenom putu od princeze Egipta, preko zarobljenice u Rimu, do voljene kraljice ovde u Alžiru, ovaj spomenik dobija sasvim drugu težinu. Podigao ga je njen muž, kralj Juba II, čovek koji je od obližnjeg Šeršela napravio centar kulture tog vremena.
Legenda priča da je jedan turski paša pokušao da sruši mauzolej topovima kako bi našao skriveno blago, ali su ga zaustavili rojevi pčela koji su izleteli iz zidina. Čak i danas, dok obilazite tih 60 jonskih stubova koji opasuju grobnicu, oseća se neki čudan mir.
Ulaz u samu unutrašnjost je dugo bio tajna, sakriven duboko ispod nivoa zemlje, što je samo podgrevalo priče o prokletstvima i zamkama.
Na UNESCO-voj listi. Prkosi vremenu već dva milenijuma. Podsetnik da su granice prolazne, a lepota i sećanje na velike ljubavi, baš kao i ovaj kamen, večne.
Kraljevski mauzolej Mauretanije u Alžiru nema veze sa današnjom državom Mauritanijom, pa naziv često zbunjuje. Naziv potiče od antičkog kraljevstva Mauretanije (lat. Mauretania), koje je u starom veku obuhvatalo delove današnjeg severnog Alžira i Maroka. To kraljevstvo naseljavali su Mauri (berberski narodi), po kojima je oblast dobila ime.Zato se „Mauretanija“ u ovom slučaju odnosi na staro severnoafričko kraljevstvo, a ne na savremenu državu Mauritaniju južnije u Africi
Alžir – deca su ukras sveta
Kažu da, kada nemaš svoju decu, sva deca sveta postaju tvoja.
U Alžiru su ona upravo takva – ljupka, nasmejana i beskrajno radoznala. Mašu ručicama u znak pozdrava, potrče par koraka, pa se vrate da mahnu još jednom, čisto da budu sigurni da ste videli taj osmeh. Kada ugledaju nekoga ko očigledno nije odavde, okice im zasijaju onim najlepšim, dečijim istraživačkim sjajem.
Retko ih fotografišem. Tek poneka slika ostane u telefonu, ali ih ne objavljujem – čuvam ih kao dragocenost.
Mlade dame danas su mi potpuno razgalile i srce i dušu. Svojim osmesima i insistiranjem da se fotografišemo, preokrenule su uloge – mislim da one sada imaju više mojih fotografija nego ja njihovih!
Počastile su nas domaćim kolačima, kokicama i čajem, a onda je krenulo pravo “ispitivanje”, imam li Instagram, Tik-tok…
Kada sam priznala da nemam Snapchat, usledio je talas onog simpatičnog, mladalačkog zadirkivanja. Smejale su mi se onako kako se samo mladi smeju našoj “tehnološkoj zastarelosti”, a ja sam im to rado oprostila. Taj generacijski jaz se istopio u sekundi uz šaku kokica i iskren razgovor.
Drage moje mlade dame… želim vam svu sreću ovoga sveta. Želim vam da svet za vas uvek bude ovako lepo i srećno mesto – bilo da ste u svom prelepom Alžiru ili bilo gde drugde gde vas životni putevi odvedu.
Danas sam šetala ulicama Alžira, grada gde se miris mediteranskog vazduha meša sa teškim, nevidljivim slojevima istorije. Pločnici koji su nekada bili poprišta borbe za slobodu.
Alžir – glavni grad države Alžir
Kada istražujete položaj žena u Alžiru, lako je izgubiti se u lavirintu pitanja.
Koliko je tradicija jaka?
Gde prestaju stara pravila, a gde počinje moderan život?
Odgovori na ovo nikada nisu crno-beli. Ali ako zagrebete ispod površine, naći ćete nešto fascinantno – neustrašivi duh koji traje decenijama.
Alžir je zemlja heroina. Tokom Alžirskog rata za nezavisnost (1954–1962), žene nisu bile samo nemi posmatrači. Bile su borci na prvoj liniji fronta.
Alžir – Milk bar
Zohra Drif, žena čije ime odjekuje kroz decenije alžirskog otpora. 30.septembra 1956. godine dvadesetjednogodišnja Zohra, studentkinja i borac Fronta nacionalnog oslobođenja (FLN), unela je bombu u popularni kafe Milk Bar. Taj napad, usmeren na evropsko stanovništvo u jeku francuske okupacije, postao je jedan od najpresudnijih i najkontroverznijih momenata desetogodišnjeg rata za nezavisnost. Za Zohru to nije bio čin bezumlja, već krik za slobodom u svetu koji je Alžirce tretirao kao građane drugog reda.
Istorija je prema Zohri bila nemilosrdna, ali i trijumfalna!
- godine osuđena je na 20 godina zbog terorizma.
- godine pomilovao ju je Šarl de Gol.
Umesto da se povuče, Zohra je postala arhitekta novog Alžira. Radila je kao advokatica, osnovala organizaciju za ratnu siročad i služila kao potpredsednica alžirskog Senata. Svoju neverovatnu sudbinu zapisala je u memoarima „Inside the Battle of Algiers“, svedočeći o tome kako je to biti žena u prvim redovima revolucije.
Danas Zohra ne posmatra svet samo kao posmatrač. Povlači snažne paralele između alžirske borbe i današnje situacije u Gazi. Za nju, bol okupacije je univerzalan, a otpor nosi istu težnju za dostojanstvom.
„Osećam duboku povezanost sa Palestincima,“ Prepoznaje u očima isti onaj prkos koji je nju vodio kroz mračne ulice Alžira pre sedam decenija.
Dok stojim ovde, na mestu gde su se nekada lomile sudbine, razmišljam da je sloboda rezultat žrtve pojedinaca poput Zohre Drif. Istorija nije samo slovo na papiru već nas opominje da nikada ne uzimamo slobodu zdravo za gotovo!
Casbah Algiers
Kazba…kameni lavirint u kojem svaki zid šapuće tajne, a svaka strma ulica krije eho koraka koji su menjali istoriju. Senke u ovim uskim prolazima su duboke i teške, podsećaju na vreme kada su upravo ti hodnici bili srce otpora i utočište onih koji su sanjali o slobodi.
U lavirintu ulica, revolucija nije imala samo muško lice, već srce od kamena i žene od čelika. Dok su borci bili u planinama ili skrovištima, žene Alžira postale su nevidljiva, ali nepobediva sila pokreta. One su bile te koje su prenosile poruke, oružje i lekove. Prolazile su pored patrola noseći u naborima svojih haljina sudbinu čitave nacije. Bez njih, Kazba nikada ne bi postala neosvojiva tvrđava.
Među tim ženama, jedna figura stoji kao svetionik mladosti i žrtve. To je Hassiba Ben Bouali. Devojka koja je mogla izabrati lagodan život postala je simbol generacije koja nije pristajala na mrvice slobode. Kada su francuske snage u oktobru 1957. godine opkolile njeno skrovište i zahtevale predaju, Hassiba je izabrala tišinu i smrt u ruševinama pod tonom eksploziva. Imala je samo devetnaest godina, ali je u tom trenutku postala večna. Njena smrt nije bila kraj, već krik koji je probudio i one koji su još uvek oklevali.
Imala je samo 19 godina kada je poginula za slobodu svog naroda. Postala je večni simbol mladosti i otpora.
Prolazeći danas kroz te uličice, čovek ne može da ostane imun na čudan nemir koji dopire iz samih zidova. To nije strah, već onaj težak osećaj koji se budi kada shvatite koliko je visoka cena slobodne zemlje. Dok posmatram decu koja se igraju tamo gde su nekada padale bombe, misli mi neizbežno lutaju ka revolucijama širom sveta, velikim požarima koji obećavaju svetlost, ali često ostavljaju samo pepeo i gorčinu.
Razmišljam o slobodi i ropstvu ovde, u Alžiru, gde je svaka porodica dala svoju žrtvu, ali me misli neminovno vraćaju i u moju zemlju. Postoji ta nevidljiva nit koja povezuje narode, a pre svega ljude koji su vekovima učili kako da prežive. Taj zajednički usud stvara isti grč u stomaku, bez obzira na to da li ste na Mediteranu ili na Balkanu.
Dok izlazim iz njenih hodnika, ostaje mi taj nemir kao podsetnik da su granice između slobode i ropstva često tanke poput svilenih niti, a da su žene poput Hassibe one koje su te niti pretvorile u neraskidive.
Ona, i hiljade drugih poznatih i nepoznatih žena (Moudjahidate), skinule su haik (tradicionalni beli veo) da bi se stopile sa modernim gradom i izvršile zadatke, ili su ga koristile da sakriju ono što je bilo potrebno za borbu. Dokazale su da žena može sve.
“Mi se nismo borile samo za slobodu Alžira, borile smo se za pravo da budemo jednake.”
A gde su Alžirke danas?
Danas se Alžir nalazi na raskrsnici. Tradicija je i dalje duboko ukorenjena u porodičnom zakonu, i društvena očekivanja mogu biti teška. Međutim, moderne Alžirke nisu žrtve – one su glasne, obrazovane i prisutne. One vode biznise, sede u parlamentu, leče ljude i stvaraju umetnost.
Možda je njihov svakodnevni život i dalje balansiranje između dubokog poštovanja prema korenima i želje za modernim svetom, ali jedno je sigurno: krv onih heroina iz Kasbe i dalje teče njihovim venama.
Kada sledeći put pomislite na prava žena u ovom delu sveta, nemojte ih posmatrati samo kroz prizmu onoga što im je “dopušteno”. Pogledajte ih kroz ono što su same izborile. Crpeći snagu iz prošlosti, one same kroje svoju budućnost.
Trenutak predaha na stepenicama ispred džamije Ketchaoua… Upijam svakodnevicu Kasbe, puls starog grada koji se uvlači pod kožu. Ovde vreme teče drugačije…
Izgrađena kao osmanski dragulj, vekovima je bila katedrala, da bi se 1962. ponovo “vratila kući”.
Kažu da ime nosi po nekadašnjoj pijaci koza (Ketchaoua na turskom), ali njena prava snaga leži u legendi o ljudima koji su je branili svojim telima.
Legenda priča o “Hrabrim čuvarima”
1832. godine francuska vojska je dobila naređenje da džamiju pretvori u crkvu. Prema lokalnim predanjima, preko 4.000 vernika se zaključalo unutar džamije, praveći živi zid svojim telima kako bi sprečili njeno skrnavljenje. Otpor je slomljen silom, ali ta žrtva je ostala duboko urezana u identitet naroda Alžira. Danas se povratak ove građevine veri kojoj je prvobitno namenjena smatra velikim trijumfom pravde naroda Alžira
Društvo prijatelja Alžira i Srbije
“Odnosi između Jugoslavije i Alžira rađaju se u vreme Oslobodilačkog rata koji je alžirski narod vodio protiv francuskog kolonijalizma.
Jugoslavija preminulog Josipa Broza Tita pružala je, u tom periodu, od početka ustanka, čvrstu diplomatsku podršku alžirskom narodu, koji je rešio da sam odluči o svojoj nezavisnosti, kao i materijalnu pomoć, svedočanstva aktivne solidarnosti između dva naroda.Tako je Jugoslavija bila prva evropska zemlja koja je 12. juna 1959. godine priznala Privremenu vladu alžirske revolucije, izazvavši time gnev Francuske koja je odlučila da odmah prekine veze sa Beogradom.
Jugoslavija je takođe bila jedna od retkih evropskih zemalja koja je snažno osudila nuklearne probe koje je 1960. godine sprovodila kolonijalna Francuska u alžirskoj Sahari.” Društvo Prijatelja Alžira i Srbije
Srbija i Alžir dele dugu istoriju prijateljstva, a jedno od najznačajnijih mesta koje svedoči o tim vezama je Srpsko vojničko groblje u alžirskom gradu Deli Ibrahim (Dely Ibrahim), danas predgrađe glavnog grada Alžira.
Tokom Prvog svetskog rata, nakon povlačenja srpske vojske preko Albanije, veliki broj vojnika i civila bio je transportovan savezničkim brodovima u severnu Afriku na oporavak. Alžir, koji je tada bio pod francuskom upravom, bio je jedna od glavnih baza za lečenje ranjenika u francuskim vojnim bolnicama.
Groblje se nalazi u okviru civilnog groblja u opštini Deli Ibrahim. Na ovom mestu počivaju posmrtni ostaci 324 srpska vojnika.
Centralni deo zauzima spomenik podignut u čast onih koji su preminuli daleko od otadžbine.
Bastion 23
Postoje mesta koja vas obuzmu, zagrle… Bastion 23 u Alžiru, taj čuveni Palais des Raïs, za mene je bio upravo to. Hodnik kroz vreme. Mirisao je na so, mermer i tajne stare vekovima…
Dok sam koracala kroz ovaj poslednji sačuvani dragulj donje Kasbe nisam se osećala kao turista. Osećala sam se kao gost u domu moćnih pomorskih kapetana.
Ovaj kompleks je savršen, gotovo hipnotišući spoj osmanske i mavarske arhitekture. Lutala sam između raskošnih mermernih stubova i tavanica od kedrovine, toliko detaljno rezbarenih da mi je ličilo da gledam u drvenu čipku. A keramika… te tradicionalne pločice su bukvalno azbuka boja kojom je ispisana istorija Alžira. I tada mi se desilo ono o čemu sam čitala. Taj čudni, kružni ples hodnika. Krenula bih ka novoj odaji, a onda bih se, uz osmeh neverice, ponovo našla na istom onom mermernom unutrašnjem dvorištu (patiu) odakle sam krenula.
Kažu da duhovi starih kapetana, slavnih Raïsa, namerno vode posetioce u krug. Kao da nas čuvaju, sklanjaju od tajni koje su pre vekova sakrili duboko u temeljima Bastiona. Dok sam treći put izlazila na isto dvorište, slušajući udare talasa o zidine, počela sam da verujem da u tim pričama ima istine… da me palata namerno vraća tamo gde se najbolje čuje šapat mora.
Danas, Bastion 23 više ne brani grad topovima, već lepotom. Kao Centar za umetnost i kulturu, on je dom za izložbe koje spajaju moderno i tradicionalno – od skulptura do raskošne alžirske nošnje koja savršeno pristaje uz ove zidove.
Na terasama i zidinama dočeka vas pogled na luku i nepregledno plavetnilo Sredozemnog mora.
Ako vas put ikada nanese u Alžir, dozvolite sebi da se izgubite u Bastionu 23. Možda ćete se i vi vrteti u krug, ali verujte mi, to je najlepši lavirint u koji možete zalutati.
Dok stojim naslonjena na ove hladne, glatke pločice, dlanovi mi sami klize preko plavo-belih zvezda i cvetnih motiva koji kao da pulsiraju nekom drevnom energijom. U Alžiru zidovi su stranice otvorene knjige na kojima je ispisana istorija alžirskog Zelligea. Svaki keramički delić, pažljivo uklopljen u savršenu geometriju, priča o strpljenju majstora koji su kroz vekove ukrašavali palate, muzeje i domove, pretvarajući običnu glinu u večnu umetnost.
Zamišljam kako su isti ovi oblici ukrašavali enterijere dok je morski vetar ulazio kroz prozore, hladeći mermerne klupe optočene šarenim motivima. Taj spoj morske pene i keramičkog sjaja čini da se osećam kao da sam zakoračila u neko drugo vreme, gde estetika nije bila luksuz, već način života. Ovde, gde se svaki cvet u keramici stapa sa senkama istorije, shvatam da ovaj zid nije samo dekoracija već tihi svedok trajanja, umetnost koja pod prstima oživljava duh starog Alžira.
Zellige (zelidž) keramika predstavlja samu srž alžirske arhitekture i zanatstva, reflektujući bogatu istoriju u kojoj se prepliću berberski, arapski i andaluzijski uticaji. Dok je u svetu često asocijacija na Maroko, Alžir čuva autentične centre proizvodnje i specifične stilove koji krase njegove najvažnije spomenike.
Zellige nije samo ukras već matematička umetnost. Dizajn se zasniva na krugovima i kvadratima koji se prepliću stvarajući zvezde koje simbolizuju jedinstvo i beskonačnost.
Majstori (zelligeurs) koriste posebne čekiće kako bi ručno isekli male, precizne geometrijske oblike koji se kasnije slažu u “beskonačne” šare bez vidljivih fuga.
Zemlja u kojoj je fudbal praktično religija
ulice gradova poput Alžira (grada), Konstantina ili Orana to jasno pokazuju kroz neverovatan vizuelni identitet navijačkih grupa.
Ako šetate gradom, primetićete da su određeni kvartovi potpuno “ofarbani” u boje lokalnih klubova. Glavni klubovi i njihove boje (ili sam ih bar ja najviše videla) su MC Alger i USM Alger. Mouloudia Club d’Alger čije boje su zelena i crvena se smatraju najpopularnijim klubom, a njihove zastave dominiraju starim delom grada (Kasbah). Često ćete videti natpis “MCA” i simbole koji slave njihovu stogodišnju tradiciju.
Union Sportive de la Médina d’Algiers boje su crvena i crna. Oni su veliki gradski rivali Mouloudije. Zastave su im često veoma elegantne, sa motivima koji podsećaju na italijanske “ultra” pokrete. Zastave na ulicama simbolizuju teritorijalnost, nisu samo ukras već označavaju koji navijački klan (tzv. Ultras) kontroliše taj deo grada.
Navijačke grupe u Alžiru su istorijski povezane sa pokretima za nezavisnost i društvenim promenama. Zastave često nose poruke slobode, ponosa i lokalnog identiteta.
Pored uobičajenih zastava neverovatni murali širom grada izgledaju kao prava umetnička dela, često kombinujući klupske simbole sa likovima nacionalnih heroja.
U Alžiru se navijački život ne dešava samo na stadionu – on se živi na prozorima, balkonima i trgovima kroz te neprestano okačene zastave.
Alžir i matematika
Ponekad su najlepše priče sa putovanja one koje uopšte nisu bile u planu.
Pakujemo kofere i na kratko napuštamo Alžir, glavni grad. Sledeća stanica? Srce pustinje – mistična i dugo iščekivana Gardaja (Ghardaïa). Međutim, avio-kompanija je rešila da nam malo produži boravak na aerodromu, pa se poletanje, van svih planova, odlaže iz sata u sat.
Na većini svetskih aerodroma ovo bi bio recept za nervozu, cupkanje u mestu i ozbiljan finansijski udarac na džep. Svi znamo kako to izgleda u Evropi, „bahatite“ se tako što kupite flašicu vode za 3 evra, a ako nedajbože poželite kafu iz kartonske čaše, to zadovoljstvo vas košta više od 5 evra. O beogradskim cenama da i ne govorim.
Ali, Alžir ne prestaje da šokira. Pozitivno, naravno!
Prvo iznenađenje je sam aerodrom Houari Boumediene. Novi terminal izgleda potpuno futuristički, svetlo i moderno. Ali pravo čudo nas je sačekalo kada smo, u potrazi za mestom da prekratimo vreme, svratili u jedan od aerodromskih restorana.
Ambijent, muzika, usluga… sve je na nivou nekog ozbiljnog restorana sa Mišlenovim zvezdicama. Hrana je vrhunska, vino fantastično, atmosfera izmedju Pariza i Alžira…
Prepustila sam Nensi da ona odabere vino. Neka sam! Inače, Nensi i ja smo prijateljice već jedan dugi niz godina i za to vreme smo popile dve tri kafe, možda i neki ručak zajedno. Upoznale smo se “čitajući” jedna drugu. Nensi takodje ima svoj blog, pa pogledajte na linku Nensivoodoo travel (Jedvačekanje da i ona zapiše svoje doživljaje s ovog putovanja. Da vidim da li smo išle na isto putovanje!). Ovo je prvo putovanje na koje smo se uputile zajedno.
A onda stiže račun i potpuni kratki spoj u glavi.
Iskreno, još uvek se nisam navikla na ovdašnje cene. I nije stvar u tome da ne umem da preračunam, nisam uopšte loša s matematikom, već ljudski mozak odbija da prihvati koliko je sve zapravo jeftino! Moja taktika je već postala uobičajena: kada mi kažu iznos, ja im samo pružim pun novčanik para, pa neka sami uzmu koliko treba.
Jer pazite sad ovo: ovaj vrhunski ručak u restoranu na aerodromu koštao nas je isto koliko i ona jadna kafa u kartonskoj čaši u Evropi – oko 5 evra!
U takvom okruženju, verujte, to odlaganje leta od sat po sat uopšte ne pada teško. Dok lagano ispijamo vrhunsko vino i uživamo u muzici, zapravo hvatamo savršen zalet za pustinju. Ako nas ultra-moderni aerodrom ovako ugošćuje, mogu samo da zamislim kakvu nam magiju sprema Gardaja.
Pustinja nas čeka, a mi nigde ne žurimo. Živeli!
Alžir nudi neverovatno bogatstvo ukusa kada su u pitanju poslastice, a većina njih se oslanja na tradicionalne sastojke poput meda, orašastih plodova (naročito badema i pistaća), urmi i vodice od pomorandžinog cveta.
Njeno veličanstvo – URMA
Kada zakoračite na tlo Alžira, brzo shvatite da neke stvari ovde nisu samo hrana. One su tradicija, ponos, istorija i čista emocija upakovana u savršen, sladak zalogaj. Na tronu tog gastronomskog carstva sedi ona – Njeno veličanstvo, urma
Ali, nemojte misliti da je svaka urma ista. U moru različitih sorti, jedna se izdvaja kao apsolutna kraljica pustinje, najpoznatija i najukusnija na svetu: Deglet Nour (u prevodu „Prst svetlosti“).
Ime nije dobila slučajno. Kada je okrenete ka suncu, ona je toliko svetla, ćilibarna i prozirna da joj se gotovo vidi koštica u unutrašnjosti. Ona bukvalno sija!
Dok su obične urme često teške i preslatke, kraljica iz Alžira nudi nešto sasvim drugo.
Podseća na najfiniji med sa blagom notom karamele i tragovima orašastih plodova.
Nije ni previše suva, ni previše gnjecava. Topi se u ustima.
Za Alžirce, urma je simbol gostoprimstva. Gde god da dođete, dočekaće vas tradicionalni, mirisni čaj i činija svežih urmi. To je njihov način da vam pokažu dobrodošlicu.
Ako pitate lokalce, nema veće uživancije nego kada se spoji gorka, jaka alžirska kafa ili čaj od nane sa prirodnom slatkoćom Deglet Nour urme. To je energetski balans i ritual koji vas trenutno seli u srce Sahare, među nepregledne zasade palmi.
Ako do sada niste bili ljubitelj urmi, to je samo zato što niste probali pravu, alžirsku. Jer kada jednom osetite taj „prst svetlosti“, shvatićete zašto s punim pravom nosi krunu!
Alžir – M’Zab
M’zab dolina, skrivena na ivici Sahare u Alžiru, jedno je od najneobičnijih i najautentičnijih mesta severne Afrike. Oazu čini pet utvrđenih gradova, ksoura koje su u 11. veku osnovali Mozabiti, pripadnici ibadijskog islama. Prepoznatljiva arhitektura od peska i gline, uske ulice, džamije sa minimalističkim minaretima i stroga organizacija prostora stvaraju utisak da je vreme ovde stalo.
M’zab nije samo istorijski lokalitet pod zaštitom UNESCO-a, već i živa zajednica koja je sačuvala svoje običaje, način života i snažan osećaj zajedništva usred pustinje. Kombinacija saharskog pejzaža, tradicije i jedinstvene arhitekture čini ovu dolinu jednim od najfascinantnijih mesta u Alžiru.
Srce doline M’Zab – Ghardaja
Ghardaia, dragulj alžirske pustinje i srce doline M’Zab, je živi muzej, strogo čuvana tajna urezana u kamen i pesak Sahare. Ulazak u ovaj ksar (utvrđenje) deluje kao prolazak kroz vremensku kapiju gde moderna civilizacija ostaje pred vratima, a vas preuzima tišina i red koji vladaju vekovima.
Ghardaja ne pripada slučajnim prolaznicima. Kroz stare zidine nemoguće je i nedozvoljeno kretati se samostalno već samo uz pratnju lokalnog vodiča. Naš domaćin, izuzetan mladi gospodin sa “svetskim” osmehom, bio je naš ključ za ovaj zatvoreni svet.
Njegova srdačnost i znanje o istoriji M’Zabita pretvorili su svaku usku ulicu u priču o opstanku i veri.
Kuće u Ghardaji su remek-delo funkcionalnosti i socijalne pravde. Građene su od lokalnih materijala: gipsa, peska, gline i palminog drveta i savršeno regulišu pustinjsku temperaturu. Stroga pravila gradnje nalažu da nijedna kuća ne sme biti viša od određene granice kako ne bi zaklonila sunce komšiji. Svaki dom ima pravo na svoj deo neba. Prozori su mali i strateški postavljeni tako da niko ne može videti unutrašnjost tuđeg dvorišta ili sobe.
Terase su rezervisane za žene, gde one mogu boraviti na otvorenom, skrivene od pogleda sa ulice.
U tim uskim ulicama, gde se zidovi gotovo dodiruju, moderni transport ne postoji. Jedini način prenosa tereta, hrane i materijala su magarci. Oni su tihi radnici Ghardaje, savršeno prilagođeni širini prolaza koji su projektovani pre hiljada godina.
Senke u belom i neobične siluete Žene Ghardaje, udate pripadnice zajednice Mozabita, obučene su u haik – tradicionalni beli ogrtač koji ih prekriva od glave do pete. Na licu ostaje slobodan samo jedan mali otvor, tek toliko da proviri jedno oko. Promiču kroz zidine kao beli vetar, kao tihe senke koje nestaju iza teških drvenih vrata pre nego što uopšte uspete da procesuirate njihov prizor. Nama, nenaviklima na ovakve običaje, taj prizor deluje kao deo neke antičke pozornice, a ne kao stvarni život u 2026. godini.
Nasuprot njima, muškarci nose karakteristične pantalone, široke i sa spuštenim turom koje podsećaju na dimije, uz obavezne kapice na glavama.
Ta odeća nije samo tradicija, već i praktično rešenje za kretanje i sedenje u vrelim pustinjskim uslovima.
Ghardaia se tvrdoglavo drži pravila i mišljenja da zajednica može opstati samo ako poštuje stroga pravila – od visine krova do načina na koji se pozdravljate. Ostavljajući zidine iza sebe osećaj mi je kao da smo bili gosti u svetu koji odbija da se promeni po ukusu modernog čoveka, čuvajući svoju autentičnost kao najvrednije blago.
Žene s jednim okom
Ne mogu da podržim. Mogu da razumem. Mozda i ne.
Sam Alžir je toliko drugačiji od ostatka sveta. U samom Alžiru je toliko mnogo kontrasta.
Dok je glavni grad Alžir više nalik francuskoj prestonici, u delovima Sahare, tamo gde temperaturna razlika je nekih 15ak stepeni plus u odnosu na gradove na obali mediterana ulicom promiču žene obucene u haik. Udate, dozvoljeno im je samo jedno oko otkriveno.
Steže me u grudima jer bih htela slobodu i lepršavost za sve žene, devojke i devojčice ovoga sveta. Teško je pomiriti potrebu za slobodom i individualnošću sa tradicijom koja je toliko zatvorena i vizuelno restriktivna.
Nemam priliku nijednu od tih žena koje kao vetar se kreću izmedju uskih zidina upitati o stvarnosti. Pa slušam šta nam se interpretira. Pitanje vere, izbora…
Sumnjičava sam, nepoverljiva da li je izbor uopšte opcija…
I jedna potpuno nestvarna stvarnost… prolaze pored mene skoro pa neprimetno, ali kad se usude i one i ja da se pogledamo u oči .. ja gledam s oba oka i nepokrivene kose, a one samo vire na to jedno oko… čista magija.. na moj široki osmeh uzvraćaju osmehom…
Znate kad kažu da oči sve govore? Njihovo jedno oko govori da se ispod krije milion osmeha.
Neverovatno je kako ljudska toplina nađe put kroz samo jedan mali prorez na tkanini.
Alžir je zemlja koja ne nudi lake odgovore, ali nudi prizore koji nas nateraju da preispitamo sve što smo mislili da znamo.
Ben Isguen – M’Zab
Kažu da u dolini M’zab vreme stoji. Tamo gde su tradicionalne vrednosti (ili duboko ukorenjene zablude?) ispisale pravila, žene hodaju kao senke, umotane u beli haïk tako da im samo jedno oko proviruje u svet. Jedno oko za put, a šta je sa vidicima?
I onda se, usred tog arhitektonskog i društvenog konzervativizma, na jednom kvadratnom metru desi sudar svetova.
Šarenilo kao pobuna!
Pogledajte ovu fotografiju. Nije ona nastala slučajno! Ona je kosmički incident.
Jedan kvadratni metar čiste ženske sile!!!
Dok nas okružuju zidovi koji čuvaju tajne i tišinu, nas pet smo odlučile da “razbucamo” svemir svojom snagom.
Osmesi? Glasniji od svakog pravila.
Cvetni dezeni? Bučniji od svake zabrane.
Sloboda? U svakom pramenu kose koji vijori na alžirskom vetru.
Blonde kao nebeskih sila pokretači. Postoji ta neka posebna svetlost u ženama koje se ne boje da budu viđene. Kažu da će “blondine spasiti svet”. Možda zvuči kao šala, ali ovde, naša svetla kosa i otvoreni pogledi su simboli nečeg mnogo dubljeg. Mi smo ovde podsetnik da ženska energija ne može da se ukalupi, pokrije, niti utiša. Kao pokretači, sanjamo promenu bojom svoje odeće i širinom svog osmeha.
Dok šetamo Alžirom, ne možemo a da ne osetimo taj kontrast dva sveta. Naša sloboda da budemo ono što jesmo, glasne i vesele, nepokrivene – sudara se sa sudbinama žena koje srećemo.
Ova fotografija je dokaz da žene mogu sve. Možemo da poštujemo tuđu kulturu, ali i da u nju unesemo cunami sopstvene energije.
Neka nam jedno oko ne bude jedini prozor u svet. Neka nam oba oka blistaju od slobode!
El Atteuf – M’Zab
El Atteuf je najstariji grad u pentapolisu M’zaba, osnovan u 11. veku
Džamija mauzolej Sidi Brahim u El Ateufu nije samo najstarija u dolini M’Zab… ona je arhitektonska molitva isklesana od peska i svetlosti. Kažu da je Le Korbizje ovde satima sedeo, skicirao i upijao oblike koji će kasnije postati temelj moderne arhitekture.
Dok sedim na ovom istom podu, razumem i zašto.
Ovde nema pravih uglova, nema suvišnih ukrasa. Samo čista forma, bela boja i tišina koja odzvanja. Prošetajte sa mnom kroz ove kadrove najčistije arhitektonske emocije i recite mi… Vidite li i vi Le Korbizje-a?
Spremna da se popnem i spustim i tamo gde nema stepenica. Na fotografijama se, međutim, vide prave ‘mzambitske stepenice’. Lokalni vodič je bio iskreno zatečen mojom spremnošću da se uopšte popnem u taj prostor, gde me je dočekao unutrašnji visinski prostor od možda metar. Umalo da zapljeska mojoj koordinaciji pokreta, a s namerom da mi pomogne da sidjem. A onda je dunuo vetar, haljina se zaigrala na stepenicama, a čovek je odreagovao kao da sam u najmanju ruku skinula haik na glavnom trgu Gardaje i pobegao bez reči 🙂
Hiljadu i jedna noć u srcu Ghardaie
Hotel Belvedere je mesto gde stvarnost bledi, a počinje orijentalna bajka.
Da li ste ikada posetili mesto koje vas je u sekundi nateralo da poverujete u magiju? Alžir to radi bez greške!
Trenuci kada vreme potpuno prestane da teče, a svet se smanji na samo nekoliko elemenata: vatru, pesak, beskrajno nebo i tišinu koja leči.
Pustinja oblači svoje noćno odelo. U tom prelazu između dana i noći, počinje najlepši pustinjski ritual – priprema tuareškog čaja.
Večni čuvari pustinje, ne žure nigde. Sa neverovatnom veštinom podižu čajnik visoko iznad čaša, praveći bogatu penu. Kod njih čaj nije samo napitak, to je filozofija života pretočena u tri čaše koje ti domaćin nudi:
Prva čaša je jaka i gorka – kao život.
Druga čaša je slatka, sa mirisom nane – bila i ostala lepa kao ljubav.
Treća čaša je sasvim blaga i najslađa – lagana i spokojna kao smrt.
Dok grejem prste oko tople čaše, delim šaku pečenog kikirikija sa ljudima koji pustinju poznaju u dušu. Taj spoj slanog kikirikija i preslatkog, jakog čaja od nane, uz pucketanje vatre, podseća me koliko je malo potrebno za potpunu sreću. A onda se spusti saharska noć. Crna, duboka i posuta zvezdama koje izgledaju toliko blizu da misliš da ih možeš dohvatiti rukom…
Znate one simpatije iz ranog detinjstva koje vas nikada zapravo ne napuste? E, pa ja sam bila ozbiljno zaljubljena u Sandokana. Kabir Bedi je za mene bio i ostao pojam markantnosti, a te brade me i danas nepogrešivo podsete na njega.
Valjda sam zato tu priču nekako „preselila“ u Saharu.
Jer, pogledajte ovog mog Tuarega – taj osmeh i taj stav dok mi je servirao čaj… to je bio Sandokan lično!
Od šetnje osunčanim dinama do onog trenutka kada noć postane hladna, a zvezde zaiskre, on se trudio oko mene kao da sam njegova Marijana, Biser Labuana. Postavio je tepihe da sedim, donosio kikiriki na pladnju, a čaj je sipao onako majstorski, s visine, da zapenuša… jer, kako on kaže, ako nema pene, nije pravi čaj. Priznajem, u toj pustinjskoj noći, dok su zvezde padale, a ja izmišljala želje, bila sam njegova jedina.
Ako ćemo po istini, „romantična čajanka za dvoje“ bila je zapravo gozba za celu grupu od 25 turista.
Tepisi nisu postavljeni kraljevski samo za mene, kikiriki je dobio svako, a zvezda na nebu je bilo bar upola manje nego što sam u glavi nacrtala. Čak je i taj čuveni zalazak sunca bio više maglovit nego spektakularan.
I za pozdrav s Gardajom…jedna zajednička foto (ja sam naravno ko zna gde odlutala…čini mi se i Nensi)
Sjajna ekipa putnika… baš smo se svi lepo spoznali, razumeli, zabavili…
Naša Safia: Žena mekog srca u svetu grubih računa
Znate one ljude koje sretnete na putovanjima, a imate osećaj da ih znate ceo život? Naša draga Safia. Lokalni vodič, žena iz Alžira.
Na trenutke potpuno autentična, uronjena u tlo sa kog potiče. Na trenutke — prava, moderna žena sveta. Kliknule smo na prvu, najviše kroz onaj specifičan, britak smisao za humor. Dobro smo se smejale ovih dana. Valjda se ljudi po tome najbrže i prepoznaju.
Hvala ti Safia što si nam pokazala i snagu i nežnost Alžira!
Constantine – Konstantin
Grad koji lebdi između neba i provalije. Jutarnja šetnja po ovom alžirskom biseru… Konstantin nije običan grad. On je prkos prirodi, kamena tvrđava koja se nadvija nad kanjonom reke Rumel, gde se svaki korak čini kao balansiranje između istorije i ambisa. Ne leži na zemlji, već živi na stenama.
Grad je svetski poznat kao “Grad mostova”. Sedam arhitektonskih čuda nisu samo saobraćajnice. Mostovi su jedini način da ovaj grad diše i živi.
Svaki most ima svoju priču, ali svi zajedno čine neraskidivu nit koja drži ovaj grad na okupu vekovima.
Grad nosi ime po caru Konstantinu Velikom, rođenom u Naisu (današnji Niš, Srbija). U to vreme, Naisus je bio važan vojni i administrativni centar rimske provincije Gornje Mezije. Car je obnovio grad Konstantine 313. godine nakon velikih razaranja. Car, rođen na Balkanu, udahnuo je novi život ovom afričkom kamenu. Šetajući ovde, imate osećaj da je istorija jedan zatvoreni krug.
Legenda priča da litice Konstantina nisu služile samo za odbranu od osvajača. One su bile i sudije. Priča se o “steni sa koje se bacalo”, mestu gde su se u davna vremena rešavale sudbine onih koji su izdali ljubav ili grad. Danas, dok posmatrate sokolove (gavre) kako kruže iznad ponora, lokalci će vam reći da su to duše čuvara grada koje nikada nisu napustile ove stene.
Teren koji prkosi logici! Geologija Konstantina je surova i prelepa. Kanjon reke Rumel usekao je grad toliko duboko da se na pojedinim mestima čini kao da je neka džinovska ruka jednostavno rascepila zemlju na dva dela. Život na ivici ovde nije metafora – to je svakodnevica. Prozori kuća u starom delu grada (Kasbah) gledaju direktno u ponor, a zvuk reke koja odjekuje iz dubine stvara stalnu muzičku pozadinu ovom kamenom teatru.
Konstantin nas je naučio da se najlepši pogledi pružaju onda kada imate hrabrosti da stanete na samu ivicu.
Da li ste ikada posetili grad koji vas je naterao da promenite perspektivu o tome šta znači “čvrsto tlo pod nogama”?
Izvinjavam se, Seife
Alžir , ili Kako su dve plavuše “kidnapovane” u Alžiru
Predvečerje u Constantine-u. Grad koji visi na stenama, gde je saobraćaj u najmanju ruku slobodna interpretacija pravila.
Istrčavamo ispred hotela, a taksista koči tek nekih 100 metara dalje. Umesto da nas čeka, on kreće u rikverc tom istom brzinom dok mi trčimo ka njemu. Već tada je trebalo da znamo da ovo neće biti obična vožnja.
On priča arapski, Nensi francuski, ja engleski. Mlatimo rukama, smejemo se, niko nikog ne razume, ali cilj je jasan: El Cantara most. Računamo da smo se sporazumeli. Mirne smo.
A onda… skretanje.
Seif, sa osmehom od uva do uva, izgovara 300 reči u sekundi (uglavnom na arapskom) i odjednom, punom brzinom, skreće sa glavnog puta. Spuštamo se sve niže, dublje, pravo u ambis kanjona.
Dve žene, plavuše, bez marame na glavi, u sumrak, u taksiju koji juri negde gde “centar grada” sigurno nije. Mi pokušavamo da ga “zakočimo” rečima, on dodaje gas, pokazuje palac nagore i obećava nešto što ne razumemo.
Šapućemo jedna drugoj pitanja da li da iskačemo na prvom semaforu(nema ga nigde) ili je gotovo?
U trenutku kada je strah počeo da steže, Seif koči. Izlazimo, a pred nama je prizor koji oduzima dah.
Pogled na kanjon i most koji smo jutros prepešačile, ali iz perspektive koju samo lokalac zna.
Njegov osmeh nije bio pretnja, već ponos. Želeo je da nam pokaže lepotu svog grada onako kako je on vidi. Uzima mi telefon, namešta me kao profesionalni fotograf, pokazuje mi poze… Kasnije vidim da mostova na fotografijama koje je on pravio skoro i nema, ja sam u gro planu, ali srce mu je bilo na mestu.
Dok me je slikao, jednim okom sam i dalje pratila hoće li zdušiti sa telefonom i ostaviti nas u toj nedođiji. Jer tako smo naučeni – da budemo na oprezu, da sumnjamo, da se štitimo.
Evo, javno se izvinjavam Seifu za svaku svoju sumnjičavu misao. U svetu koji nas uči da se plašimo stranaca, Constantine me je podsetio da je ljudska srdačnost često brža od našeg straha.
Ponekad, da biste videli najlepši pogled, morate prvo da verujete onome ko drži volan.
Nastavak avanture u predvečerje šetnjom kroz noć u Konstantinu.
Nisam se osecala nesigurno nijednog momenta u Alžiru.
Neobično? To svakako.
Hodamo ulicama Konstantina. Rešetke na radnjama su spuštene. Tu gde je danas sve vrvelo od ljudi, tezgi, buke, gungule… sad je zatišje. Tek po neki rasplamsali roštilj majstor dimi pozivajući na zalogaje. Miris jagnjećih ćevapa (merguez) koji se širi kroz pustu ulicu jedini je podsetnik da grad i dalje diše. Muškarci stoje u grupicama, ćaskaju, sede na pločnicima, trotoarima, stepenicama. Kad su radnje zatvorene, trotoar postaje mesto za politiku, fudbal i kafu. Prešle smo nekoliko kilometara kroz grad. Niti jednu jedinu ženu srele nismo.Dok je dan rezervisan za trgovinu i porodicu, noć u starim gradskim jezgrima tradicionalno pripada muškarcima. To nije nužno znak opasnosti, već duboko ukorenjen društveni obrazac.
Iako deluje sablasno biti jedina žena na kilometrima puta, u Alžiru postoji snažan kodeks gostoprimstva i zaštite prema strancima (naročito ženama).
Paradoksalno, upravo to što smo bile “uočljive” često nam je davalo osećaj veće sigurnosti nego u nekoj evropskoj metropoli.
Konstantin noću je grad koji te tera da ga posmatraš. On je monumentalan, težak i pun istorije koja se oseća u tom mraku. Potpuni mrak provalije…
Sedam čuvenih mostova koji premošćuju kanjon reke Rumel i povezuju delove Konstantina:
- Sidi M’Cid (Viseći most): Definitivno najprepoznatljiviji simbol grada. Izgrađen je 1912. godine i dugo je bio najviši viseći most na svetu (175 m). Pruža neverovatan pogled na kanjon i dolinu Hamma.
- Sidi Rached (Vijadukt): Monumentalni kameni most sa 27 lukova. On je pravi inženjerski podvig tog vremena i važi za jedan od najviših kamenih mostova na svetu.
- El Kantara: Najstariji prelaz koji spaja centar grada sa železničkom stanicom. Tokom istorije je više puta rušen i obnavljan (na rimskim temeljima), a današnji izgled datira iz francuskog perioda.
- Mellah Slimane (Pasarela): Uski, gvozdeni pešački most koji je zapravo “skraćena” verzija mosta Sidi M’Cid. Povezuje nivoe grada stepenicama i liftom, a hodanje po njemu je pravi adrenalinski doživljaj jer se lagano ljulja.
- Most Đavola (Pont du Diable): Veoma nizak, stari kameni most koji se nalazi duboko u samom kanjonu. Ime je dobio po strašnoj huci reke koja se prolama kroz tesnac direktno ispod njega.
- Most vodopada (Pont des Chutes): Nalazi se na samom izlazu iz kanjona, u blizini mesta gde se reka pretvara u seriju vodopada. Danas je to više istorijska tačka nego glavni saobraćajni pravac.
- Salah Bey (Novi most): Najmlađi član “porodice”, otvoren 2014. godine. To je moderan, kosi most sa pilonima koji podseća na mostove u velikim svetskim metropolama i značajno je olakšao saobraćaj u gradu.
Svaki od njih priča svoju priču o epohi u kojoj je nastao…
Prvi zraci sunca se prelamaju preko lukova džamije Emira Abdelkadira. Gledam u njena dva minareta koja se uzdižu čak 107 metara u visinu i shvatam zašto se smatra jednim od najlepših primera moderne islamske arhitekture u Magrebu. Svaki detalj njene kamene čipkane arhitekture izgleda gotovo nestvarno, svedok vremena u kom su estetika i vera neraskidivo isprepletane.
Ova džamija nije samo mesto molitve već i dom Islamskog univerziteta, a njena unutrašnjost može da primi čak 15.000 vernika. Građena je decenijama, s idejom da spoji tradiciju i moderno vreme.
Putovanja uvek nose susrete sa pravilima koja nismo sami pisali. Čim smo stigle, ljubazno smo zamoljene da se uputimo u prostoriju za presvlačenje. Usledila je diskretna, ali temeljna „kontrola“ i provera da li smo dovoljno i pravilno pokrivene pre nego što zakoračimo u unutrašnjost.
Zanimljivo je kako se pravila razlikuju od mesta do mesta. Ovde, u Konstantinu, kroz prostranu unutrašnjost smo šetale zajedno sa muškim članovima naše grupe, diveći se izgledu i igri svetlosti. Potpuni kontrast u odnosu na grad Alžir, gde je svako „mešanje“ bilo strogo zabranjeno. Još uvek istražujem te nijanse, mada pretpostavljam da razlike u slobodi kretanja zavise od namene određenog dela prostora i blizine samom mestu za molitvu.
Iako neka pravila na prvi pogled mogu delovati besmisleno (jer kako bi nam zabrane mogle biti bliske?), putovanja nas uče poštovanju duboko ukorenjenih tradicija.
Najveće iznenađenje bila je odeća koju sam dobila na ulazu. Moja haljina je bila tek par centimetara ispod kolena, što ovde nije bilo dovoljno, pa sam dobila njihovu odoru da se ogrnem. Toliko mi se dopala haljina da bih je, da sam je videla negde u prodaji, sigurno odmah kupila.
Odlazim iz ove tišine puna utisaka, svesna da lepota građevine poput ove nije samo u njenoj monumentalnosti i belom mermeru, već i u pokušaju da razumemo svet koji funkcioniše po sopstvenim, vekovnim zakonima. Čak i kad nam ti zakoni nisu sasvim jasni, pred ovakvom lepotom čovek može samo da zastane i oda priznanje
Muzej Cirta u Konstantinu – putovanje kroz istoriju Alžira
Muzej čuva impresivnu kolekciju arheoloških predmeta iz rimskog, numidijskog i islamskog perioda. Posebno su fascinantni:
- antički mozaici neverovatnih detalja
- rimske skulpture i keramika
- stari novčići i nakit
- tradicionalni alžirski predmeti i rukotvorine
Svaka sala vodi vas kroz drugačiju epohu i pokazuje koliko je Konstantin bio važan kulturni centar kroz vekove.
Ahmed Bey Palace
Palata Ahmed-bega u Konstantinu je pravi lavirint tradicije, prelepih pločica i istorije. Unutra, dočekao nas je šareni lokalni sajam. Palata je oživela energijom domaćih izlagača: od mirisa tradicionalnih alžirskih kolača koji su mamili na svakom koraku, preko unikatnih handmade proizvoda i ukrasa, pa sve do umetničkih slika .
Legenda priča da je Ahmed-beg želeo da napravi „palatu dostojnu raja“, pa je doveo najbolje majstore iz Alžira, Tunisa i Osmanskog carstva. Navodno je tražio da nijedan zid ne bude isti, kako bi palata pokazivala beskrajnu lepotu i bogatstvo.
Nebo nad Konstantinom se odjednom naljutilo. Počelo je da grmi, a topla kisa počela je besomučno da dobuje po stablima narandži u unutrašnjem dvorištu palate. Sakriveni pod istorijskim svodovima, slušali smo taj moćni zvuk i gledali kako se priroda smiruje.
A nakon kiše? Magija.
Kapi koje su ostale na plodovima učinile su da narandže bukvalno zasijaju. Izgledale su još sjajnije, još “narandžanstvenije” i lepše nego ikada pre, u savršenom kontrastu sa vlažnim, kamenim zidinama palate.
Anaba bez Anabe (ili kako smo promašili plan, a uboli dobru zabavu)
Znate ono kad krene ne baš onako kako ste planirali? E, pa naš izlet u Anabu je bio upravo takav. Školska lekcija iz improvizacije.
Na kraju nam je ostalo samo da prihvatimo dan kao dobru zafrkanciju, jer je ovaj izlet bio bukvalno „Anaba bez Anabe“. Dobro, malo preterujem i karikiram, ali stvarno je ne videh dovoljno!
Šta nas je snašlo?
Kako neki (opravdano) zaključiše – krenusmo kasno. Gužva u saobraćaju nas je testirala do maksimuma.
Prošli smo kroz apsolutno celu Anabu uzduž i popreko samo da bismo se dokopali svetionika… ma, i još svašta nešto usput!
Prema tome, kada planovi propadnu, uključi smisao za humor.
Vetar je takodje pokušao da mi pokvari dan, ali plan mu je potpuno propao!
Svetionik na rtu Garda (Cap de Garde) u Alžiru dočekao me je silinom kakvu nisam očekivala. Podignut davne 1847. godine na strmim stenama gde se masiv Edough ruši direktno u plavetnilo Sredozemnog mora, ovaj čuvar obale vekovima je verni putokaz moreplovcima.
Ali tog dana, on je bio kulisa za dokazivanje neukrotive snage prirode.
Vetar je duvao sa nekom neobičnom žestinom, kao da je bio jako, jako zlovoljan. Divlje se obrušio na sve nas. U sekundi mi je potpuno razbarušio kosu, uporno pokušavajući da i mene uvuče u tu svoju ljutnju.
Ipak, ostao je kratkih rukava.
Ja sam se smejala i smejala! Bilo je nečeg neverovatno oslobađajućeg u tom prkosu. Dok pod vama puca pogled na beskrajno plavo prostranstvo, a miris soli ispunjava pluća, ne možete a da ne budete apsolutno opijeni morem i tom surovom, nestvarnom lepotom.
Kan, Francuska? Ne, Anaba, Alžir
Da vam neko pokaže fotografiju palmi, tirkiznog Mediterana, bliceva i crvenog tepiha kojim šetaju svetski filmski umetnici, prva misao bi vam bez sumnje bila – Kan. Ali, Mediteran ima svoje skrivene adute koji vas u sekundi mogu zavesti i prevariti. Jedan od njih je Anaba, prelepi lučki grad na severoistoku Alžira.
Sa svojom francuskom kolonijalnom arhitekturom, širokim bulevarima i specifičnom svetlošću koja se odbija o more, Anaba neodoljivo podseća na Azurnu obalu. Elegantna i fotogenična, krajem aprila postaje pravi centar sveta jer se tada održava prestižni Annaba Mediterranean Film Festival (AMFF).
Umesto Kanske palme, ovde se filmski stvaraoci bore za statuu “Zlatne gazele”, a energija koja je vladala tokom ceremonije svečanog zatvaranja bila je prava filmska.
Dok sam posmatrala taj spoj glamura, tirkiznog mora i festivalske groznice, granice između kontinenata su se izbrisale. Evo sam se i ja malo pravila važna na tom crvenom tepihu! Jer, ruku na srce, u takvom ambijentu i pred takvom scenografijom, svako se oseti kao deo filmske magije. Što se mene tiče, zlatna gazela je ovaj put moja!
Ono što je izvuklo dan (pored sjajnog filmskog festivala) jeste obilazak Hippone arheološkog muzeja i lokaliteta. Videti to antičko blago i zakoračiti u istoriju na mestu gde je nekada stvarao Sveti Avgustin – vredelo je svakog minuta u saobraćajnom špicu!
Par dana pre nas i Papa Lav XIV je prvi put posetio Alžir i to kao prvi papa koji je to uradio. Tom prilikom je zasadio maslinu kao univerzalnu poruku mira i bratstva.
Ako je Bog potpuno dobar i svemoćan, odakle zlo, zašto patimo i kuda ide istorija?
Bazilika Svetog Avgustina u Anabi
Na ovom mestu, gde se spajaju afrička zemlja i mediteransko plavetnilo, prošlost ne deluje kao daleka hronika, već kao živ razgovor koji i dalje traje.
Jedan neobični pano u unutrašnjosti crkve. Sa njega posmatraju lica koja na prvi pogled nemaju ništa zajedničko – tu su srednjovekovni mistici, protestantski buntovnici, prosvetiteljski filozofi i moderni alžirski pisci. Ipak, svi oni dele istu tajnu: u nekom trenutku svog života, ostali su nemi pred dubinom misli čoveka čije ime ova bazilika nosi.
Oni su „slavni čitaoci“ Svetog Avgustina, privučeni istim onim pitanjima koja i danas ljudsku dušu ostavljaju budnom u noći…
Iz lavirinta preispitivanja i lične ispovesti rađala su se najveća dela svetske književnosti…
- Cassiodore -rimski državnik, pisac i monah iz 6. veka
- Asija Đebar (Assia Djebar) – slavna alžirska književnica, filmska režiserka i članica Francuske akademije.
- Kardinal Šarl Lavizeri (Charles Lavigerie) – nadbiskup Alžira iz 19. veka i pokretač izgradnje same bazilike.
- Erazmo Roterdamski – čuveni holandski humanista, književnik i filolog.
- Blez Paskal (Blaise Pascal) – francuski matematičar, fizičar i religijski filozof.
- Martin Luter (Martin Luther) – vođa reformacije i nekadašnji avgustinski monah.
- Žan-Žak Ruso (Jean-Jacques Rousseau) – francusko-švajcarski filozof prosvetiteljstva i pisac.
- Sveta Tereza Avilska – velika španska katolička mističarka i spisateljica.
- Alber Kami (Albert Camus) – slavni alžirsko-francuski pisac, filozof i dobitnik Nobelove nagrade
Alžir – Djemila
Zašto je Djemila posebna?
Za razliku od mnogih drugih rimskih gradova koji su građeni u ravnicama, Djemila (na arapskom znači “Lepotica” ili “Divna” ) prilagođena je planinskom terenu na 900 metara nadmorske visine.
Spoj surove prirode Alžira i prefinjene rimske arhitekture stvorio je jedan od najočuvanijih antičkih gradova na svetu
Šetajući kroz forum, ispod trijumfalnih kapija i preko mozaika čovek ne može a da ne oseti sopstvenu prolaznost. Mi smo ovde samo gosti u prolazu. Ipak, taj hladni kamen oživi kada se njime prolije smeh.
Danas su me u Djemili dočekala neka druga lica, lokalne devojčice i tinejdžerke. Sa onim prepoznatljivim sjajem u očima, radoznalošću koja ne poznaje granice i osmesima koji su isti na svakom meridijanu.
Gledajući ih kako prave “selfije” ispred hrama Septimija Severa ili kako šapuću tajne krijući se iza korintskih stubova, shvatiš veliku istinu: sva deca sveta su ista. Ista je ta iskra u pogledu dok otkrivaju svet.
Ista je ta tinejdžerska nesigurnost pomešana sa neverovatnom snagom snova.
Isti je taj jezik nade, bez obzira na to da li govore arapski, francuski ili srpski.
Lepa i mila Djemila nije samo arheološko nalazište. Ona je dokaz da lepota ne stari, ona se samo transformiše.
- Drevni Cuicul, rimski grad koji je s razlogom pod zaštitom Unesco-a
Jedan od najimpresivnijih prizora rimske moći u Alžiru, Kolosalni torzo Jupitera, koji se nekad uzdizao u Kapitolu i danas svedoči o veličini boga gromovnika. Ovaj mermerni gigant bio je centralna figura religioznog života grada. Veruje se da je statua prvobitno bila visoka preko 14 metara!
Apsolutna preciznost kojom je isklesana muskulatura. Rimljani su savršeno poznavali anatomiju i koristili je da prikažu božansku moć.
Hram posvećen caru Septimiju Severu, podignut početkom 3,veka nove ere (oko 229.godine) u čast cara Septimija Severa, koji je bio afričkog porekla (prvi car koji nije poticao iz tradicionalne italijanske aristokratije) i njegove supruge Julije Domne.
Nekada je dovoljan samo jedan kadar da vas vrati tamo gde niste znali da ponovo želite da budete
Stojim na ulici Alžira i posmatram scenu ispred sebe. Na autobuskoj stanici sedi žena obučena u crveno, sa maramom na kosi. Sama, zadubljena u svoje misli, uokvirena ogromnom nacionalnom zastavom. Iznad nje buja raskošna, jarka bugenvilija.
U tom jednom jedinom prizoru u sekundi mi pred očima bljesnuše crvene pionirske marame mog detinjstva. Odjednom, preplavi me neverovatan talas prepoznatljivog osećaja. Ima nečeg duboko dirljivog u ovom kadru. Osećaj života koji se odvija polako, na ulici, bez žurbe, gde vreme teče drugačije. Pogled mi luta i prepoznajem obrise onog našeg, bivšeg prostora.
Ta spona Alžira i Jugoslavije nije samo moja mašta. Zapisana je u istoriji, u Pokretu nesvrstanih, u vremenu kada smo delili iste ideale, arhitekturu, pa čak i duh solidarnosti koji se ovde i danas oseća na svakom koraku.
Alžir ima tu retku, magičnu moć. On putnika sa naših prostora neobjašnjivo vrati u vreme kada su vrednosti, estetika, pa i sam svakodnevni ritam života izgledali drugačije – stabilnije, prisnije i nekako ljudskije.
Shvatam da nisam uhvatila samo lepu razglednicu sa putovanja. Uhvatila sam predivan trenutak koji je u sekundi spojio dva daleka sveta, prošlost i sadašnjost
Maqam Echahid
Spomenik mučenicima u Alžiru
Simbolika tri palmina lista
Spomenik je visok 92 metra i zamišljen je u obliku tri stilizovana palmina lista koji se uzdižu ka nebu i spajaju pri vrhu.
Svaki od tri lista predstavlja jednu ključnu fazu u razvoju i oslobođenju Alžira: poljoprivrednu revoluciju, kulturnu/industrijsku revoluciju i samu borbu za nezavisnost.
Na dnu svakog palminog lista nalazi se po jedna statua vojnika, od kojih svaka predstavlja različitu fazu alžirske borbe za slobodu.
U samom centru, ispod kupole gde se listovi spajaju, gori večni plamen u znak sećanja na žrtve.
Spomenik je svečano otvoren 1982. godine, na 20. godišnjicu nezavisnosti Alžira.
Projekat je nastao prema zamisli alžirskog umetnika Bachira Yellesa. Smešten je na brdu iznad četvrti Belouizdad, na mestu koje pruža spektakularan pogled na ceo Alžirski zaliv i grad, što mu daje dodatnu monumentalnost.
Ispod samog spomenika nalazi se podzemni muzej posvećen istoriji alžirske revolucije, Nacionalni muzej mudžahedina, gde se čuvaju predmeti, fotografije i dokumenti iz perioda revolucije.
Alžir – Od mučenika do botaničkog raja
Od Spomenika mučenicima žičarom se spuštamo pravo do zelene oaze Botaničke bašte Jardin d’Essai du Hamma. Ova kratka vožnja nudi veličanstven, panoramski pogled na „Beli Alžir“ (Alger la Blanche).
A zašto ga zovu tako?
Razlog leži u prepoznatljivoj arhitekturi koja blista na mediteranskom suncu. Gledano odozgo, gradom dominiraju snežnobele fasade zgrada iz francuskog kolonijalnog perioda, koje se u savršenom kontrastu stapaju sa svetlim, krečnjačkim kućama u istorijskoj kasbah četvrti. Kada se tome doda odsjaj plavog Sredozemnog mora, Alžir bukvalno sija u belom.
Botanička bašta u koju se spuštamo stara je skoro dva veka i važi za jedno od najlepših mesta u gradu
Jardin d’Essai du Hamma
Muzej na otvorenom, osnovana još davne 1832. godine. Smeštena između plavetnila Sredozemnog mora i strmih brda Alžira, ova bašta važi za jedno od najvažnijih botaničkih mesta na planeti. Prostire se na preko 30 hektara i dom je za više od 1.200 biljnih vrsta
Njen jedinstven koncept spaja dva potpuno različita stila, stvarajući nestvarni vizuelni kontrast:
Francuski vrt
Elegantan, simetričan, sa besprekorno uređenim drvoredima palmi i fontanama koje podsećaju na Versaj. Odavde se pruža otvoren pogled prema moru i monumentalnom Spomeniku mučenicima
Engleski vrt
Mističan, divlji i romantičan. Vijugave staze vode vas kroz gustu, tropsku džunglu gde džinovski fikusi sa vazdušnim korenjem stvaraju prirodne skulpture
Ova bašta ima i svoju filmsku tajnu! Zbog svoje neverovatne, guste vegetacije koja podseća na prave afričke prašume, Hamma je 1932. godine poslužila kao scenografija za snimanje kultnog filma “Tarzan” sa Džonijem Vajsmilerom. Kada zakoračite među džinovska stabla bambusa i puzavice, tačno možete da osetite taj retro holivudski duh avanture.
Notre-Dame d’Afrique
Čuvar Alžira i simbol nade
Na uzvišenju iznad Alžirskog zaliva, uzdiže se bazilika Notre-Dame d’Afrique (Gospa od Afrike). Duboki simbol suživota, nade i istorijskih previranja.
Nastanak ove bazilike vezan je za sredinu 19. veka i dve predane žene, koje su 1846. godine postavile skromnu statuu Device Marije u duborezu na jedno drvo masline u blizini ovog mesta, želeći da pruže utehu i nadu lokalnom stanovništvu.
Kada je u Alžir stigao prvi nadbiskup, odlučio je da na tom mestu sagradi kapelu, koja je ubrzo postala malo hodočasničko mesto. Kako je broj posetilaca rastao, 1855. Godine pokrenuta je izgradnja velike bazilike u neo-vizantijskom stilu, sa upečatljivom velikom kupolom i elementima koji spajaju zapadnu hrišćansku i tradicionalnu severnoafričku arhitekturu.
Dok spoljašnjim izgledom dominira svetli kamen koji sija na afričkom suncu, unutrašnjost je ukrašena plavim i zlatnim mozaicima, specifičnim za mavarski uticaj, što je čini jedinstvenim spojem istoka i zapada.
Ono što svakom posetiocu Notre-Dame d’Afrique najdublje ostaje u sećanju jeste čuveni natpis ispisan na polukružnom zidu iza glavnog oltara. Velikim slovima na francuskom jeziku stoji uklesana molitva:
“Notre-Dame d’Afrique priez pour nous et pour les Musulmans.”
Gospa od Afrike, moli se za nas i za muslimane.
Ovaj natpis nosi neverovatnu istorijsku i duhovnu težinu. U gradu gde se prepliću kulture i religije, ova poruka je decenijama služila kao svetionik tolerancije i međusobnog poštovanja.
Djamaa el Djazair – Great Mosque of Algiers
Pre samo nekoliko dana, u Konstantinu, osećala sam se kao da sam zakoračila u bajku iz Hiljadu i jedne noći. Džamija Emira Abdelkadera me je bukvalno usisala u svoj svet – igru svetlosti, tirkizne detalje, arabeske i onu neku orijentalnu toplinu koja te obgrli čim uđeš. Bilo je to mesto gde se duhovnost oseća kroz emociju.
A onda sam stigla ovde. Pred Djamaa El-Djazair u Alžiru.
Najveća džamija u Africi, treća najveća na svetu, sa najvišim minaretom na planeti od neverovatnih 265 metara. Sve je ovde u znaku rekorda, miliona dolara, nemačkog inženjeringa i kineske gradnje. Monumentalno? Jeste. Da ti vilica otpadne od veličine? Svakako.
Ali… ostala sam potpuno hladna.
Sve to beskrajno prostranstvo savršenog, sterilnog mermera, geometrijske linije i stubovi koji podsećaju na betonske palme su me pre asocirale na neki futuristički aerodromski terminal nego na mesto za unutrašnji mir. Možda je stvar u tome što ova arhitektura i nije pravljena da uteši, već da pokaže moć države i trijumf inženjeringa. Pred njom si namerno mali.
Možda nama, koji nismo navikli na ovakva pravila, sva ta pompa oko strogo odvojenih ulaza, nemešanja muškaraca i žena i rigoroznog pokrivanja deluje pregrubo. Skoro pa agresivno. Kao da su sva ta pravila tu „da bi me udavila, ili kičmu savila“. U manjim mestima ta pravila nekako ublaži toplina zajednice i ambijent. Ovde, na ovom brisanom prostoru, pod naletima vetra i oblaka, sve te restrikcije deluju ogoljeno i hladno.
Vraćamo se u grad, u onu zonu za šetanje koja budi onaj neverovatan osećaj kao da ste odjednom zakoračili na ulice Pariza, Kana ili Nice… Bogata kolonijalna arhitektura, fasade sa balkonima od kovanog gvožđa i opuštena atmosfera u kojoj se smenjuju mirisi tradicionalnog čaja, sveže ceđenih sokova, jake kafe… pa čak, u ponekim skrivenim lokalima, i čaše dobrog vina ili hladnog piva.
Alžir je zemlja tolikih kontrasta da, iskreno, još uvek nisam potpuno načisto gde sam to zapravo bila i šta sam sve videla! Od rimskih ruševina na obali mora, preko dramatičnih mostova Konstantina i vanvremenske, mistične arhitekture u pustinjskoj dolini M’zab, pa sve do ovog kosmopolitskog, evropskog šika u prestonici.
Do viđenja, Alžir
Već je prošlo dosta vremena od mog povratka, a ja se još uvek nisam „odalžirala“, kako bi to slikovito rekao jedan moj dragi prijatelj. Neke zemlje se jednostavno usele pod kožu, a njihov vazduh ostane u plućima mnogo duže nego što to planirate. Shvatite koliko je svet čudesan i neuhvatljiv.
Kada sam kretala na ovo putovanje, u glavi mi je bila ideja o jednom prolaznom susretu. Mislila sam: videću Alžir, i to je to. Toliko je mesta na svetu koja tek treba otkriti, pa me i samu večito muči ono putničko pitanje – da li destinacije uopšte treba ponavljati?
Alžir je toliko velika, slojevita zemlja i za mene je pre odlaska bio potpuna nepoznanica. A paradoks je u tome što je, i pored svega što sam obišla, videla i saznala… nepoznanica i ostao. Sada sam potpuno sigurna da sam ga tek zagrebala, kao samo jedan mistični sloj Magreba koji ljubomorno čuva svoje tajne.
I mada u ovom trenutku nisam sigurna kada i kako će se prilike ponovo poklopiti, u jedno sam sasvim sigurna: Alžiru ću se vratiti. Jer, kada vas jedno mesto ovako tiho i moćno obuzme, to nije kraj puta. To je samo pauza do sledećeg susreta.
Do viđenja, Alžir. Ili bolje rečeno – do sledećeg gledanja.
Šta (ne)obavezno videti i probati:
* Alžir
Kasba / Casbah: Drevni otomanski lavirint pod zaštitom UNESCO-a, sa strmim uličicama i skrivenim unutrašnjim dvorištima.
Notre Dame d’Afrique: Veličanstvena katedrala na litici sa koje se pruža najlepši pogled na Mediteran i zaliv Alžira.
La Grande Poste: Monumentalna zgrada glavne pošte u samom centru, remek-delo neomavarske arhitekture.
Jardin d’Essai du Hamma: Raskošna, istorijska botanička bašta sa džinovskim drvećem ficusa i palmama.
Spomenik mučenicima (Maqam Echahid): Impresivni betonski spomenik u obliku tri palmina lista koji dominira panoramom grada.
Tipaza (Izlet): Spektakularne rimske ruine koje se spuštaju direktno u tirkizno plavo more, oko sat vremena vožnje od Alžira.
* Dolina M’zab i Ghardaia
Ksar El Atteuf i Džamija Sidi Brahim: Najstariji grad u dolini sa minimalističkom džamijom koja je poslužila kao inspiracija slavnom arhitekti Le Corbusieru.
Ksar Beni Isguen: Najkonzervativniji i najautentičniji utvrđeni grad gde se poštuju stroga tradicionalna pravila života.
Pijaca u Ghardai: Živopisni centralni trg prepun začina, tepiha, tradicionalne odeće i pustinjske atmosfere.
Veliki Istočni Erg / Sahara: Zlatne peščane dine izvan oaze, ispijanje čaja i nezaboravan zalazak sunca u pustinji.
* Constantine i Annaba
Most Sidi M’Cid: Najviši, najpoznatiji i najspektakularniji viseći most koji premošćuje dramatični kanjon reke Rumel.
Most El-Kantara: Istorijski kameni most koji spaja grad preko duboke provalije.
Palata Ahmed Bega – Raskošna otomanska palata u Konstantinu sa prelepim dvorištima, mozaicima i cvetnim vrtovima.
Džamija Emira Abdelkadera: Monumentalna moderna džamija sa prepoznatljivim, visokim minaretima koja dominira gradom.
* * *
Chakhchoukha (Šahšuha): Kultno jelo istočnog Alžira (specifično za Konstantin); kidano tanko testo natopljeno pikantnim crvenim sosom, sa mesom i leblebijama.
Rechta: Fina, domaća alžirska testenina nalik rezancima, koja se služi u prefinjenom belom sosu sa piletinom, repom i cimetom.
Tradicionalni alžirski Kuskus (Couscous): Nacionalno jelo sa jagnjetinom ili piletinom i povrćem, u zavisnosti od regije (u Sahari obavezno probati lokalnu verziju).
Kesra – Alžirski domaći hleb
Bourek: Hrskave, pržene rolne od tankog testa punjene mlevenim mesom, jajima, krompirom i začinima (savršeno predjelo).
Shorba Frik: Tradicionalna, bogata čorba od jagnjetine, paradajza i krupno mlevene zelene pšenice (frik), mirisna i začinjena mentom i korijanderom.
Urme “Deglet Nour”: Autentične alžirske urme iz Sahare, poznate kao “kraljice urmi” – poluprovidne, zlatne boje i slatke poput čistog meda.
M’besses: Tradicionalne berberske pogače i hlebovi karakteristični za pustinjske oaze.
Saharski čaj – Jak, veoma sladak zeleni čaj sa svežom mentom, koji se ritualno sipa sa velike visine kako bi se stvorila bogata pena.
Makroudh: Tradicionalni kolač od griza punjen pastom od urmi, pržen u ulju i bogato natopljen medom i vodicom od pomorandžinog cveta (izuzetan uz kafu).
Alžirska kafa: Jaka, aromatična kafa sa dodatkom kardamona ili vodice od narandžinog cveta, nasleđe otomanskog uticaja.
Pronadjite više fotografija, videozapisa, story-ja…
Ili pročitajte koja je to još jedna zemlja Magreba koja je tek malo zagrebana:
