Sunčev breg ili Sunny Beach – Sunčana plaža
Sunčev breg – Peščana plaža u obliku polumeseca, odsjaji meseca na površini mora. Približno deset kilometara plaže koja podseća na Veliku plažu Ulcinja, na plaže Tunisa… podseća. Nedostajao mi je onaj miris soli koji se oseća u vazduhu u na primer baš tom delu Ulcinja gde se nalazi Velika plaža. More nema taj salinitet, tako izrazen u jadranskom, ali sam svejedno obožavala peščanu plažu koja do “daleko u dubinu” je plitka, čini vam se da nikada nećete doći do dubine preko glave.
Krajem 50-ih godina prošlog veka, ovde su se nalazile skoro pa nepregledne površine skoro pa ničega. Bez objekata, ali i bez rastinja. Zajedno sa projektima izgradnje Sunčevog Brega, zamišljenog kao mirnog porodičnog odmarališta, započeto je i ozelenjavanje prostora, nanošenjem plodnog tla na do tada neplodno zemljište. Razvojem samog letovališta, ali i pristupnih puteva, Sunčev Breg je postao najpristupačnije letovalište na Crnom moru, ali je samim tim njegova ideja mirnog porodičnog odmarališta u potpunosti zaboravljena. Postao je najveće bugarsko odmaralište, mnoštvo hotela, restorana, objekata za zabavu. Nepregledne reke ljudi koje se preko dana pomalo i kriju ispod suncobrana dok sunce neumoljivo prži na čistini peščane plaže uveče zamenjuju reke šetača, ogromne gužve i pomalo vašarski doživljaj. Diskoteke i kazina, “pozivači” u restorane i klubove, profesija koja kao da je ovde izmisljena- toliko je izražena, mada moram priznati nenametljiva, za razliku od nekih drugih gradova gde smo se susretali s istim. Duž obale šetaliste s restoranima i djindjuvama. Mamipare za jeftine, kratkotrajne proizvode, krpice i ogrlice.
Raznovrsna ponuda hrane, od nečega sto bi se najpribližnije moglo opisati kao varijanta McDonalds-a, pa do “autentičnih” bugarskih restorana. Odlična hrana, vina i sirevi. Bučno i sparno. S jedne strane buka nalik džuboks izboru muzike, s druge pokušaj boemske zabave starogradskih kafana, izgubljene u dimu roštilja, buke susednih lokala, znoju zaposlenih ili turista koji su pravo s plaža, jos uvek slani uputili se u flip flop papučama u “provod”. Pomalo od svega, ničega dovoljno da vas razoruža oduševljenjem, a da vas ne odvuče u jeftinu zabavu luna parkova, ringišpila, masaža, slikanja sa zmijama na ramenima, vožnje fijakerima i vozićima. Prava slika i prilika masovnog turizma.
Zato su mi najdraže bile i ostale šetnje u noći kraj obale, kad uzmem sandale u ruke i bosonoga trčkaram po prohladnom pesku. Obožavam taj osećaj pod nogama, trepere talasi uz samu obalu, mesec namiguje i žmirka. Daleko od gužve, vašara, gde čujem te i kad šapućeš. Обичам те.
Dakle, kad zanemarim pretvaranje letovališta uveče u vašarski grad, Sunčev breg mi se dopao zbog svoje ogromne peščane plaže, inače sam ljubitelj istih. Na kamenu niti znam niti poželim da hodam. Samo i jedino kad moram i tada mi se na licu uglavnom pojavi grč koji sa svakim novim korakom menja “facijalni ekspresijalis bola” 🙂 od jedva podnošljivog do nepodnošljivog.
Tipično za otvorena mora i peščane plaže – talasi, obožavam ih još više, do iznemoglosti im se radujem i skačem s jednog na drugi ko derište. Princeza na pjeni, zamišljam da sam, a nimalo nalik nekome ko je krunu zaslužio kad se nagutam slane vode, već pre na zmaja što vatru bljuje. I opet vrištim od sreće i radujem se svakom novom talasu kao da nikad pre ni na jedan se nisam bacila.
Noću gorim od sunca što kožu mi je pržilo preko dana, a nisam ni osetila od nekog vetra koji stalno ćarlija, od bacanja i skakanja po talasima. Setim se reči jedne rodjake što je stalno kroz zube govorila “Ti Sunce…Smrzo’ se, a izgore”. Valjda je tako na svakoj plaži koja iole liči i na ovu u Sunčevom bregu.
Lagana šetnja do Nesebara, uz obalu.
Nesebar, grad muzej – Unesco-va baština, smešten na poluostrvu. Kamen se usijao od sunca i izlizao od koraka. Popločane ulice i drvene kuće kao da za neki stepen rashlade vreo julski dan. Drvena vetrenjača na samom ulazu u stari Nesebar. Čuva Nesebar iz antičkih vremena, a kao da se sama protiv sebe bori pred naletom današnjice.
Ne bojim se ničega u vodi, ne bojim se dubine, niti uzburkanog mora, talasa, ali meduza… Možda je to bio već poslednji dan ili dan pre njega kada su more ispunili milioni (ok, možda je ipak reč o hiljadama… dobro, stotinama…) meduza. Male, sitne, providne, deluju kao komadići plastičnih kesa svud oko vas. Ljudi se kupaju bez problema, ne obaziru se, kažu da niti ne prže kožu… Ne, hvala. Provodim poslednji dan u baškarenju na bazenu hotela. Uskačem u njega pravo iz sobe, uživam i već gundjam znajući da mi sledi putovanje autobusom nazad u Beograd…
Kako preživeti putovanje autobusom:
Putovanje autobusom… da ili ne?
p.s. za kraj, kao na svakim zimskim čarolijama, samo ovaj put letnje u pitanju – vatromet!
Софија, Бугарска / Sofija, Bugarska
1 thought on “Sunčev breg, sunčana plaža Bugarske”