aja, sofija

Magija Istanbula

Sensizlik – reč koje nema ni u jednom drugom jeziku. Označava nedostajanje jedne konkretne osobe, odsutnost jednog čoveka ili jedne žene. Stanje “bez tebe”. Ne samoća. Ne usamljenost. Nego jednostavno beztobost.

Toliko mnogo godina je prošlo od prve želje da vidim Istanbul, skoro da ne verujem da sam na putu za tamo…
Uvukla mi se neka melanholija i tuga još pre samog polaska. Tešim se da to samo je zbog Orhana Pamuka i njegovog doživljaja Istanbula.

„Dok iz grada na mene i iz mene na grad ističe gusta žalost i tuga, osećam da ni u gradu ni u meni ništa ne ostaje: i ja sam kao i grad jedan živi mrtvac, leš koji diše, bednik osuđen na poraz.“

A znam da nije samo to. Dve godine kovida proleteše u niti jednom daljem putovanju. Računam kao da nisam nigde mrdnula, mada sam proputovala Srbiju što bi rekli uzduž i popreko, više puta bila u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini… Ali sva su mi ta mesta manje više bliska, neka vidjena i više puta, a neka tako blizu iako otkrivena po prvi put su moja, a ne nešto novo što upoznajem. Sad krećem u grad s “liste želja” a sreću mi kvare neka dešavanja u svetu pa se pitam kud sam pošla…


Ostavljam i tebe i sebe samu u prošlom danu i letim ka Istanbulu…

Legende pričaju magije… Postoji mnogo legendi i priča, zapisa i usmenih predanja o nastanku Istanbula.
Jedna legenda priča da u vreme dok ljudi još nisu postojali džinni su osnovali Istanbul. Iako pomalo nalik ljudima, džinni su različiti od ljudi jer su stvoreni od plamena vatre. Vatra ljubavi je stvorila Istanbul na najlepšem mestu na Bosforu budući da se sin jednog džinna zaljubio u ćerku drugog. Da bi dobio njenu ruku morao je sagraditi palatu na najlepšem mestu na svetu. I tako nastade Istanbul.

Šta (ne)obavezno videti i probati u Istanbulu?

Aja Sofija – Ayasofya
Legenda priča da je Aja Sofija izgradjena za samo pet godina, u periodu od 532.-537. godine. Više od 10 vekova bila je najveća hrišćanska crkva na svetu, potom je čitava 4 veka bila džamija, da bi početkom 20. veka bila pretvorena u muzej.
Danas, u martu 2022. godine je ponovo džamija. Da biste ušli morate se izuti i ako ste žena pokriti kosu maramom. Menjaju se vremena i stavovi, menjaju se vremenom ili dodaju delovi. Aja Sofija i dalje stoji. Ispod slojeva maltera ili iza zavesa svedoci promena, čitava istorija. Mozaici i ukrasi skrivani i otkrivani.

Plava džamija – Sultan Ahmet Camii


Sultan Ahmet trg, jedna preko puta druge, Aja Sofija i Plava džamija. Gradjena po uzoru na Aja Sofiju, nazvana plavom jer je u njene zidove utkano dvadeset hiljada pločica s cvetnim detaljima – tulipanima plave boje naručivanim čak iz Iznika, nekadašnje Nikeje. Iznad vrata na zapadnom ulazu teški metalni lanac kao opomena sultanu koji jedini u džamiju sme ući na konju da u božijoj blizini i on mora sagnuti glavu.

Džamija sa šest minareta koji nastaše usled nesporazuma, budući da je sultan Ahmed tražio zlatne minarete (altin minare), a njegov arhitekta je čuo zahtev za alti minare, što u prevodu na turski jezik znači šest minareta koji postadoše predmet burnog reagovanja jer je jedina džamija sa šest minareta bila Prorokova džamija u Meki. Prorokova džamija dobi i sedmi minaret.

Hipodrom
Na istom trgu Carigradski ili Konstantinov hipodrom, za ljubitelja konjskih trka, trka dvokolica i gladijatorskih borbi u vreme starog Konstantinopolja, danas trg šetalište uredjen cvetnim baštama i fontanama. Na njemu ostala samo tri traga prošlosti: Konstantinov stub, Zmijski stub i najstariji spomenik grada Tutmozisov obelisk od roze granita.

Još jedan lep detalj na trgu, fontana Kajzera Vilhelma II, poslednjeg cara Nemačke i poslednjeg kralja Pruske, izgradjena 1898.godine u neovizantijskom stilu u čast njegove posete.

Kafa – Kahve
Pijemo kafu na trgu. Meni je i verovatno zauvek ostaće ona turska kafa, mada danas sve češće na većini mesta (ne naravno u Istanbulu i ne u Turskoj) vas znaju ispraviti da nije turska nego crna. Prvih nekoliko puta poručujem espresso, pa se polako predomislim i prelazim na tursku kafu. Uz nju služe komadić ratluka obavezno i vodu. Legenda priča da je Hurem, žena Sulejmana Veličanstvenog u šoljicu kafe dodavala malo vode i stvorila tradiciju ispijanja iste uz komadić lokuma. Tradicija se čuva sve do danas.

Prva javna kafeterija osnovana je u Istanbulu 1555. godine.

Postoje razne tradicije, pa i jedna neobična. Kad u Turskoj mladoženja prosi mladu, ona lično mu kuva kafu i to ne bilo kakvu, već jaku i slanu. Da bi zatražio ruku, on tu kafu mora popiti bez pokazivanja da mu se baš i ne dopada. Kažu da se ovako mladići uče strpljivosti i spremnosti na poteškoće i probleme, na spremnost da ih rešavaju i svoju ljubav gaje bez obzira na sve.

Nar


Miris nara je poput behara čiji mirisi bude sva čula. Sveže iscedjen može se naći na svakom koraku u Istanbulu. Voćka zdravlja i mladosti, simbol plodnosti i izobilja, podmladjuje me sa svakom popijenom čašom. Vraćam se mislima u prošlosti davno sanjane. Sanjam da si samnom tu, da držim te pod ruku i da šetamo Istanbulom, da pričaš mi priče iz vremena Sultana Sulejmana, a ja da ne trepćem… Drvo nara pravi senke na kaldrmisanoj ulici, vidim nas u senkama.

Sam grad zahteva spremnost na mnogo hodanja da biste videli sve najvažnije atrakcije. Hodanje kombinujemo s tramvajskom linijom T1 koja vozi pored većine turističkih atrakcija, metroom i unapred se radujem vožnji trajektom do azijske strane Istanbula.

Mesto susreta istoka i zapada, jedini grad na dva kontinenta, opija me nekom svojom magijom, zaljubljujem se brzo i burno, želeći da ga upoznam toliko mnogo, već mi je malo vremena. Već sad znam da ću mu se ponovo vratiti. Istanbul nije samo grad prošlih vremena, u njemu se neprekidno prepliću istorija i moderno doba.

Topkapi Palata – Topkapi Sarayi


Na najlepšem delu starog grada koji gleda na Bosfor i na Zlatni rog nalazi se kompleks zgrada od preko 500 hiljada metara kvadratnih. U periodu od 15. do 19. veka Topkapi palata je bila zvanični dvor osmanskih vladara i dom za više od četiri hiljade ljudi. Palata je izgradjena u orijentalnom stilu, a čitav kompleks sadrži brojne paviljone, bašte, riznicu, privatne odaje, biblioteku, džamiju.

Svakako jedan od najintrigantnijih delova kompleksa je harem. U vreme vladavine sultana, put do sultanove žene vodio je upravo preko harema i haremskih odaja u koje je svaka žena ulazila kao robinja, iz bilo kog dela sveta da je došla, mogla je postati kalfom, družbenicom ili dvorskom damom, a samo je jedna mogla postati sultanija. Nije legenda već stvarna prošlost davna, priča o najmoćnijoj sultaniji osmanskog carstva – Haseki sultaniji Hurem. Vatreno crvene kose, nežna i vitka, lepa i suprotno današnjem stavu pojedinaca da lepota i pamet ne idu zajedno, ona je bila inteligentna i uvek nasmejana pa otud i ime Hurem. Očarala je Sultana Sulejmana toliko da je na kraju samo s njom provodio vreme, ona je bila prva žena koja je oslobodjena ropstva i koju je sultan oženio.

Šunjam se po hodnicima i raskošno ukrašenim odajama harema, mir, tišina i bogati ukrasi pričaju priče, čini mi se da čujem tihe zvuke koji slute na orijent, pojačavaju se i utišavaju, lete put Bosfora ili nestaju medju uskim prolazima kojima su i robinje prolazile. Neke je tama odnela takodje do Bosfora, ko zna koliko je mladih snova i želja u njemu nestalo pod okriljem noći i moći.

Kapali čaršija – Kapalıçarşı
Grad u gradu. Više od 4000 radnji nude raznoliku robu, šarenilo, zlatni odsjaji, crvene se zastave pod svodom. Mesto cenkanja i centar trgovine još iz doba otomanskog carstva. Dok šetam kroz bogatsvo turskih rukotvorina lampioni od šarenog stakla – mozaik lampe mi kradu pažnju i bude maštu. Stvaraju prijatnu i opuštenu atmosferu, a tome su i namenjene. Svaka ručno radjena, podseća na bezvremenost i tradiciju, stvarajući od svakog prostora u kom se nadje pravu malu orijentalnu bajku. Čak je i Louis Comfort Tiffany bio fasciniran njihovom izradom i pokušao je oponašati.

Egipatski bazar – Misir çarşısi


Mislim da sam jedna od malo ljudi koji u Istanbulu nisu poludeli za šopingom. Žao mi bilo ovo malo vremena trošiti na to, toliko me drugih stvari u gradu opilo. Možda nekom drugom prilikom. Ali me ipak i jedan bazar opio, mirisom začina i bilja, običnih i neobičnih čajeva, mirisom i ukusom sušenog voća, svega u izobilju

Dolmabahče palata – Dolmabahçe Sarayi
Poslednja rezidencija osmanskih sultana gleda na Bosfor, okružena kapijama koje kao da su radjene nekom od tehnika veza, nežno i strpljivo kako bi još više ulepšale ovo moćno zdanje.

Želja sultana Abdulmedžida da uredjenjem i dekoracijom se palata može meriti s bogatstvom i raskoši zapadnjačkih dvorova je ostvarena ulaganjem čitavog bogatstva u nju. Suvo zlato, kristali, skupoceni komadi nameštaja, umetničke slike… 334 sobe i 25 salona su mešavina baroka, rokokoa i imperijalnog otomanskog stila.

Svoje poslednje dane u njoj je proveo i Kemal Ataturk i danas se tu nalazi njegova soba i krevet u kom je zauvek sklopio oči…

Pešački bulevar Istiklal – Istiklal Caddesi
Ulica koja živi non-stop. Radnje u njoj su otvorene neprestano, ljudi ima neprestano, neopisiva gužva i gungula, niz prodavnica najpoznatijih svetskih, ali i domaćih brendova, restorana koji mame mirisima da ih posetite, a ukusima očaravaju nepca.

Svako malo kolica s donerima nude hrskave zalogaje za probati uz šetnju. Gurkamo se i mi ko pravi turisti, zastajemo kraj uličnih izvodjača koji uveseljavaju i pomalo utišavaju žamor šetača svojim izvodjenjem, muzičkim predstavama koje vas teraju da zaigrate i zanjišete se…na čas ne znam da li mi se od zvukova duša raduje ili srce tuguje, ponovo kontrasti koje Istanbul i njegovi stanovnici nose. Mirišu kafa, čaj, opijaju nargile… Sveže pečeni kesten još uvek pucketa od žara…

Galata kula – Galata Kulesi

Ponosno se izdigla, sagradjena po nekim izvorima još u V veku, a obnovljena od strane Djenovljana u XIII, simbol četvrti Pera ili u punom nazivu Peran en Sykais što bi bukvalno značilo Polje smokvi na drugoj strani. Legenda priča da se 1632. godine sa kule uz pomoć veštačkih krila Hezarfen Čelebija spustio sve do Uskudara, preletevši više od 3000m… Galata kula je danas vidikovac sa kog vam pogled leti na sve strane Istanbula. Sanjam da i ja poletim kao Čelebija, da budem galeb nad Bosforom, čini mi se da da bi to bio pravi osećaj slobode i nade.

Ne propustite magiju zalaska sunca na Galata mostu. Na jednoj strani istok, na drugoj strani zapad. Nikad i nigde bliži jedno drugom, a u istom gradu. Galata most je niz mostova koji povezuju Eminonu i Beyoglu . Prelazim most pešice i treperim od radosti, od boja Bosfora i sunca što u njemu se preliva.

Miriše riba sveže spremljena, na ogradama beskrajni niz ribara što strpljivo čekaju da se nova riba upeca na zabačenu udicu. Galebovi takodje čekaju svoju priliku.

Mire se dan i noć.

S pristaniša krećem na krstarenje Bosforom. Uzburkali se talasi kao i ja od lepote kojom sam okružena, ponovo beskrajni niz mostova, Istanbulskih brda, šetališta, palata, obale zapljuskuju talasi i nadleću galebovi. I tek tu ,na Bosforu, dok brodom prolazim ispod mostova kao da zaista shvatam magiju ovoga grada kome nema kraja. Plovimo jednom, pa drugom stranom moreuza, a ne nazire mu se kraj. Beskraj.

Devojačka kula – Kiz Kulesi

Gde se Bosforski moreuz spaja s Mramornim morem nailazite na ostrvce-stenu. Legenda priča da je sultan svoju voljenu ćerku poslao da živi na ostrvu kako bi je sačuvao od predskazanja da će nastradati od ujeda zmije na svoj osamnaesti rodjendan.

U nadi da će je moreuz i talasi spasiti, da zmija neće uspeti da dodje do ostrva, otac je na dan njenog rodjenja zabranio svima da se približe ostrvu, a sam joj odneo korpu s voćem.

Kako bi to stanovnici Istanbula protumačili, od sudbine se ne može pobeći. Zmija se sakrila u korpi i sultanu je ćerka na rukama preminula, baš onako kako je proročanstvo to kazalo.

Ortakoy – Ortaköy


Kitnjasta džamija je jedno od najromantičnijih mesta Istanbula. Možda zato što u poredjenju sa svim ostalim što sam obilazila u Istanbulu ona deluje skoro mala. Pozicionirana na rtu ka Bosforu, okružena gomilom šetača na obali, mnoštvom brodića u vodi, obasjana poslednjim zracima sunca toga dana, činila mi se toliko nežna i krhka, kao od čipke skrojena.

Ortakoj, slikovit i poseban kad zadjete malo dalje od obale, obnovljene stare drvene kuće nude poseban ugodjaj, kroz stare kaldrmisane uličice prodavci se utrkuju koji će vam prvi ponuditi zalogaj za poneti, ili neku djindjuvu za okititi se. Srdačni, pomalo bučni ali nenametljivi.

Probajte kumpir – kažu da je ovde najbolji, kuvani krompir preliven kačkavaljem ili još čime god da odaberete.

Eyup – Eyüpsultan


Izmešten van samog centra grada zadržao je duh snažne muslimanske tradicije. Ovde se dolazi na versko hodočašće, Eyup Sultan džamija je treće najvažnije svetilište islama. Po predanju, ovde je sahranjen jedan od prvih pristalica proroka Muhameda, Eyup. Nad njegovim grobom Mehmed Fatih Osvajač je sagradio džamiju. Legenda priča da je za ostvarenje želje dovoljno boraviti u dvorištu džamije, zamisliti je i ostvariće vam se.

Želim da se vratim u Istanbul. S tobom.

Do brežuljka Piere Lotti se možete popeti žičarom ili pešice. Biram stepenice i stazu koja pomalo krivuda, vodeći kroz groblje, čemprese i tamarise. Kad sam gore Istanbul mi je kao na dlanu, ponovo se ne mogu načuditi njegovoj veličini i beskraju.

Jedan dobro uhranjeni mačak mi se mota oko nogu, žućko lepi… Duva vetar jačinom takvom da su još jači mirisi čempresa. Još malo više se zaljubljujem u Istanbul dok sunce zalazi, a pogled mi luta Bosforom sve do Mramornog mora.

U kafani na vidikovcu Piere Lotti je pisao Azijadu. Da li je iz ljubavi prema Azijadi nastala ljubav prema orijentu ili je obrnuto bilo? Ili tek nešto sasvim drugo…

“Francuski književnik, kome je ovo pseudonim, mnogo puta je boravio u Istanbulu, prvi puta službeno, brodom, kao francuski oficir (u dugim plovidbama stigao je i do Boke Kotorske – znaju to u Baošićima naročito).

Divio se Istanbulu, sa zanosom zapadnjaka kome je sve ovdje bilo egzotično i uzbudljivo; taj uticaj je vidljiv i u njegovim djelima – posebno u romanu Aziyade…a boraveći u Istanbulu stanovao je upravo u tom dijelu, poznatom pod nazivom Eyup, sa istoimenom džamijom…”

Pročitajte više u putopisu koji su napisali naši prijatelji: Kockica u mozaiku Istanbula

Zima je, hladno je, a pri svakom ulasku u džamiju morate izuti obuću. Izdržavam i zimu i izuvanje, ali ponovno obuvanje mi dojadilo, nakon više puta kažem ma neću više ni u jednu da udjem, doći ću ponovo na leto… Naravno da me prodje ta zlovolja brzo.

Sulejmanija – Süleymaniye Camii
Legenda priča da je Sultan Sulejman Veličanstveni po donetoj odluci o izgradnji džamije dugo tražio mesto gde će ona biti izgradjena… Kako to zna nekad biti snovi su mu rekli. Ispostavilo se da je isti san sanjao i Mimar Sinan, najveći arhitekta Otomanskog carstva i džamija bi podignuta na brdu iznad Bosfora.
Džamija za koju se veruje da se nikad neće srušiti jer je arhitekta u nju utkao svo svoje znanje i umeće…
U dvorištu iza džamije su grob sultana Sulejmana i njegove žene Rokselane haseki Hurem

Fatih – Osvajač


Fatih, jedno od brda Istanbula, dobilo ime po sultanu Mehmetu Fatihu – Mehmedu II Osvajaču. Izgradio je Fatihovu džamiju u 15 veku.
Danas je Fatih turska četvrt u kojoj se i dalje živi uz poštovanje islamske tradicije, a s manje osvrtanja na moderno doba. Ulicom se kreću žene u abajama, sokaci okruženi visokim zidovima…
Dočekaše me galebovi na izlazu… kao uostalom na svakom koraku u Istanbulu…

Fener i Balat


Balat – tamo gde je Istanbul najšareniji, najčuvanija tajna Istanbula
Vesele boje kuća, miris kafe koja se pravi na žaru, na pepelu, ljubazni stanovnici ovog dela grada, kaldrme koje strmo vijugaju čineći da gubite orijentaciju, ali vas pogled iz svakog sokaka i svake ulice vodi ka moru pa se opet lako snadjete.

Šaren i bajkovit, čini se kao da vreme stalo je u njemu. Dečurlija se igra na uskim strmim ulicama, stanovnici se druže uz šoljice čaja, šarenilo fasada dopunjava šarenilo garderobe okačene na terasama i prozorima koja vijori na neprestanom vetru istanbulskom. Ovo je četvrt u kojoj je od početka 16. veka sedište grčke pravoslavne crkve i carigradskog patrijarha – Vaseljenska patrijaršija. U crkvi Sv.Djordja se nalazi i najveća relikvija hrišćanstva, deo krsta na kome je razapet Isus Hrist.

“Jedemo slatko, slatko ćemo i pričati”, turska izreka koja možda i najbolje oslikava odnos prema slatkišima. Baklave, rahat lokum, alva, turski sladoled, lokma, kadaif, kunefe… Slatkiši su najznačajniji deo turske kuhinje

Magija Istanbula – citiraću moju dragu prijateljicu Jasminu
“Činjenica da stojite u Aziji i gledate jedini grad na svetu koji se prostire na 2 kontinenta i u kome živi preko 15 miliona ljudi svih nacija , rasa i vera izaziva strah i divljenje i postavlja pitanje: u čemu je njegova magija kojoj je nemoguće odupreti se? Čime vas to zavede i zarobi kada ga prvi put vidite i opasno vas zove da mu se vraćate iznova i iznova svaki put nudeći sve više a nikad previše da biste došli još jednom i po još malo sreće?”

Ona nam je ovaj put bila vodič kroz Istanbul. Hvala joj što nas je upoznala s magijom Istanbula… Njene priče s putovanja možete naći na Jasmin&Jasmin putovanja

Istanbul ima više od 15 miliona stanovnika, a čini mi se da svako ima svoga galeba. Stalno su prisutni na nebu iznad grada…


Lete galebovi iznad glava, simboli Istanbula ali i slobode, nade. Galeb je zaštitnik na putovanju i znak da se sigurno i bezbedno vraćate kući.

Trenuci koje zovemo sada možda mogu, ponekad, da nam pruže sreću dovoljnu i za čitav jedan vek.
Ferit Orhan Pamuk

Jedna stara persijska izreka kaže:

“Ko je bar jednom bio u Istanbulu, umreće na putu za Istanbul ili u Istanbulu. A ako nikada ponovo ne dodje, umreće od čežnje za Istanbulom!”

Güle güle, Istanbul!

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.