sombor-naslovna

Sombor, Srbija

Spuštam torbu na stepenice ispred ulaza u dvorac. Torba teška, prašnjava, od puta ili od čega već. U njoj pregršt sećanja, već me ruka boli od nošenja. Osluškujem. Napolju sunce jesenje kao da bori se da što jače prži znajući da za koji dan zima će, a ja kao kroz maglu nazirem obrise…

ON: Drži me pod ruku dok šetamo. Tako nikada nećeš pasti. Šušti meko lišće pod našim stopama. Ćutimo i obilazimo oko dvorca. Tu smo sami, medju drvećem ogolelim ove jeseni.

ONA: Držim te pod ruku dok šetamo. Tako nikada neću pasti. U mojoj glavi i mislima pesme, muzika valcera. Ćutimo. Dok blago jesenje sunce miluje, tražim ti prste da ih isprepletemo.

Dva dvorca okružena parkom sagradjena su za plemićku porodicu Stratimirović, jedan krajem 18. veka, a drugi početkom 19.veka. Okruženi parkom koji je utočište za nežnost, gde reči se šapuću ili ćute. I gde ljubav je snažnija od svega, gde radja se i traje dok lišće menja svoje boje. Sve, dok smo okruženi ovom prirodom, moguće je.

1889. godine vlasnik imanja je postao Lazar Dundjerski. Porodica Dundjerski je jedna od najznačajnijih i najzaslužnijih za razvoj poljoprivrede u Kulpinu. Ali pored uspešnosti u poslu, razvijali su lepotu, parkovsko okruženje dva dvorca je u njihovo doba bilo pravo remek delo hortikulture i ljubavi iskazane u uredjenju vrta.

Bereš za mene bele rade, a ja tražim deteline s četiri lista, ne bih li ovu sreću uvećala i zagarantovala. Kao da može biti veća i kao da je moguće da bude večna

Veliki dvorac
Danas pretvoren u Poljoprivredni muzej. Miriše lišće duvana, drvenasti miris metli pravljenih za šalu, smejanje, čišćenje, ali i simboliku. Vetrenjače i borbe s njima i dan danas. Metla se poklonila čak i jednom predsedniku na inauguraciji kako bi počistio sve što ne valja. Sertifikat za veštice da nisu veštice. Svašta nešto se tu može naći, dok škripi drveni pod pod nogama i paperjasta paučina visi na oknima prozora.

poljoprivredni-muzej

Gledam kroz rešetke prozora, pomalo zardjale od starosti ili od trajanja… eno njih dvoje… šetaju dole kroz park. Ona nežna, osmehom ga ljubi. A on, naočit, markantan priča joj nešto na uho, a kao da pesme joj piše… Napiši mi pesmu, molila je… Drži ga pod ruku.

Mali dvorac je pretvoren u mesnu kancelariju ili za raznorazne potrebe udruženja gradjana. Danas kada smo tu ogradjen je onim trakama za zabranu prolaska. Oronuo pomalo, vraća u prošlost daleku. Ili ne tako daleku. Priziva neke ispričane priče, nežne reči, obećanja, uzdisaje, nadanja i nestajanja.

sombor-9
Lipa…


U hladu lipa pijemo prvu jutarnju kafu u „Lipi“. Tišina šušti, podsetnici na neka stara vremena opet su tu. Kredenac mi je najdraži. Prošaran vezom cvetića, liči mi na kredenac moje bake u jednom malom selu u Bosni. Samo je njen bio zelene boje. Nestao je. Kao i njeno selo, kao i mnogi ljudi koji su bili deo njenog života. Otišla je i ona, al eto, kao da opet je pomalo svugde ima. Neki ljudi nikad ne odlaze, gde god podješ sobom ih nosiš.

Ako reči ne mogu reći pogledi uvek govore. Tu su, za večnost. Voleti toliko da te je strah od sreće što mogla bi biti je nešto najtužnije u ljubavi. Mit o ljubavi je uvek najlepši. Da li su njih dvoje ovuda šetali i ljubav izjavljivali ili sve je samo sanjanje romantičara.

“Trt, mrt, život ili smrt…”
Tako je čuvenu Hamletovsku dilemu preveo Laza Kostić.
To be or not to be?
Ova prošla 2020.godina je bila upravo tako nekako…trt-mrt… U stalnom očekivanju `oće l` biti ili neće. Stao svet na trenutak, pa onda nastavio kao da ništa bilo nije, pa opet stao, pa više ni ne znamo šta jeste, a šta nije.
Zabranili putovanja, a svet opet ponegde putuje. Zabranili grljenje, a ljudi i dalje vole se.


Idemo dalje. Ostavljamo ih, njihovim pogledima i ćutanjima. Sami da budu. Iz Kulpina idemo put Sombora.

Eto nas u srcu Vojvodine. Silazim s fijakera, zatrčavam se ka šetalištu…ok, izmišljam – došla sam autobusom, ne fijakerom, ali vožnja kroz Sombor fijakerom je tako retro i uobičajena za svakog turistu. Konji vrani i nasmejana vozačica fijakera (oh, da li sam ovo rodno ravnopravno napisala pitam se )… vozimo se tihim ulicama Sombora u jedno subotnje predvečerje… Bodjošima oivičeni trotoari. Bodjoš je drvo doneto iz Amerike, okoline Misisipija i ima ga najviše u Somboru, pa je postalo i njegov simbol. Kao i fijaker. Lepršaju kose dama udobno zavaljenih u sedišta, kao griva konja koji ispred ponosno se dao u pokret.

Završavamo kratku vožnju fijakerom, još uvek u glavi čujem zvuk kopita koja udaraju po asfaltu- muzika… i nastavljamo šetnjom po parkovima i trgovima. Opija me neka lepa atmosfera i skladnost grada, okrećem se u krug ne bih li što više videla i upamtila, osmehujem se od blagosti grada i radosti koju mi budi…

Kad eto njega opet. Sedi sam na klupi, nepomičan, zagledan u knjige neke svoje. Ne mrda, ali mogla bih se zakleti da sam u jednom momentu videla da mu kosa vijori na povetarcu…

Hej, pjesniče, šta to čitaš, pa nije ljubav samo u knjigama. Pogledaj oko sebe, stvarna je. Smejem se razdragano i ušuškavam mu se u zagrljaj topao od kasnog sunca. I, opet, mogla bih se zakleti da se nasmejao, zagrlio me i rekao „Ćuti malo, čitam…“ A ja bih mu samo tiho čavrljala, smejala se i radovala, najmanje od svega ćutala. Napiši mi pesmu…

Laza Kostić – GOSPOĐICI L. D. U SPOMENICU

Svet je svakog pun stvorenja,
jednom cveća, drugom stenja,
jednom žetve i košenja,
drugom žela i prošenja,
Tebi mladoj mladoženja.
Ali koga majka rodi,
te mu sudba tako godi
da je vredan toj divoti?
Izberi po miloj volji,
al’ ostane l’ koji boli,
bole nožem tog zakolji,
kad mu ŽIVO srce prebi, —
kuku Tebi!

U dubine morske tami
mnoga kaplja tužno čami,
val je zove, zrak je mami,
svaka rada da se diže
te da stiže suncu bliže.
Al’ tek ona svetla biva
što s oblaka padne siva
pa je sunčev plam celiva,
da se zasja i preliva
na divotu sveta živa.


Tako su i prosci Tvoji: —
ko da bira ko da broji? —
Koga takne Tvoja ruka,
oko Tvoje kog prosuka,
biće vredan toga struka,
toga lica, toga guka
tih milina i tih muka,
biće vredan, kako ne bi, —
blago Tebi!
Blago Tebi! Šta ću više?
U tu mi se želju zbiše
sve ostale želje velje,
svaka radost, sve veselje.
Za me nema te miline;
i kad mi se magla skine
zaborava i tamnine
sa mladosti i davnine,
to su samo pusti seni, —
kuku meni!


A što kukam? — da sam i ja
u tom jatu čelebija,
oko Tebe što se vija,
pa da me se, u toj četi,
Tvoje srce samo seti
kad inamo kud odleti, —
tad bi bilo kuku-lele!
sve bi muke na me sele.
Al’ ovako, sve jednako,
dok se mlađem pehar peni
te mu zbori: „Žen’ se, ženi
dokle ti se svet zeleni!”
ja, osaman u seleni,
od jeseni do jeseni
pevam srcu: mirno veni!
Blago meni! —

u Krušedolu, 1892.
Laza Kostić

Šta obavezno videti i probati, (ne)obavezno ovim redosledom:

* Županija* Kuća ko godina reklo bi se. Ima svojih 365 soba. Najposećenija, ona u kojoj je najznačajnija slika, čuvena „Bitka kod Sente“, slikara Franca Ajzenhuta, najveća slika Srbije, slikarsko platno veliko čak 28 kvadratnih metara, uramljeno u pozlaćeni ram. Toliko velika, da kad su je unosili nisu imali drugu opciju nego da sruše deo fasade kako bi se unela u Svečanu salu. Bitka se odigrala 11. septembra 1697. godine u Bačkoj, kod Sente.
Bogato ukrašen plafon Svečane sale je još jedna znamenitost Županije. Središnji deo, grb grada Sombora okružuju grbovi zemalja koje su nekada bile pod jurisdikcijom Ugarske.

Gradska kuća – Magistrat* Arhitektonski simbol grada. Kroz svoju dugu istoriju postojanja je više puta rekonstruisana i dogradjivana.

*Srpska čitaonica* Sve do 1918. godine je bila glavna srpska knjižnica u gradu. Najčuveniji od svih članova, pesnik Laza Kostić. Od 1901. godine pa sve do svoje smrti bio je predsednik čitaonice.

*Gradski muzej Sombor* Raspolaže sa oko 40.000 eksponata. Muzej je svečano otvoren 27. oktobra 1945. godine, kada je za direktora postavljen Milan Konjović

*Trg Svetog Trojstva* Meštani ga nazivaju ćelavim trgom, budući da je njegovo glavno obeležje, spomenik zahvalnosti na jenjavanju epidemije kuge koja je vladala skinut.

*Pašina kula* Najstariji sačuvani objekat grada. Trag o boravku turaka u Somboru.

*Crkva Svetog velikomučenika Georgija* poznata i kao Velika pravoslavna ili Svetođurđevska crkva

*Crkva Presvetog Trojstva ili Stara katolička crkva* u stilu baroka i rokokoa. U kripti su sahranjivani znameniti stanovnici grada.

*Karmelska crkva Svetog Stjepana Kralja* sa samostanom Gospe Karmelske. Crkva u kojoj se nalaze orgulje izradjene 1926.godine. U nekadašnjoj Jugoslaviji su bile treće po veličini.

*Vožnja fijakerom
*Štrudla s makom


“U tom Somboru svega na volju
svega ima to istina
pa i zene piju vina
u tom Somboru”

Hajdemo Lazo…

Idemo na put u Veneciju…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.