Podgorica – Crna Gora, šta obavezno videti i probati.
Kasnim uvek negde. Ne na dogovorene sastanke, ne na planirane dogadjaje. Kasnim u životu, računajući ima vremena. A vreme beži.
Tako i s ovom pričom kasnim verovatno, jer leta 2021. Crna Gora bejaše destinacija za odlazak na more koja se ponovo probudila.
Ali Crna Gora nije samo more, mnogo više od toga ona nudi i radujem se ko god želi da je upozna i uživa u njenim lepotama. Ljepotama.
Probudih se s prvim plačom djeteta sedamdeset i neke u Titogradu. S radošću i setom slušam priče roditelja o tome kako su krenuli svoj put u pravi život zajednički upravo tu, kako su se upoznali tako što mu je mama bacala trešnje dok je stanovala sprat iznad. A on ih dočekivao s osmehom.
S radošću se sećam svojih prvih devet godina provedenih tamo. Posle sam otišla, ali joj se uvek vraćala i radovala joj se, bila je i ostala moja.
Pomalo se ljutnem kad kažu da Podgorica nije lep grad, pa se sve mislim da pojma nemaju, da nisu prošli tuda kuda i ja, očigledno su zalutali negde u neke bezvezne delove grada. A znam da kao i uvek, lepota je u oku posmatrača i lepo je sve ono što volimo. Lepo je kad voliš.
Vežu me lepa mesta za lepe ljude, vežu me lepi ljudi za lepa mesta.
Od tih ranih godina detinjstva malo je ostalo isto, sve se nešto promenilo, malo na bolje, nešto na gore, ali u sećanju uvek ostaju samo lepe stvari, zar ne?
Sećam se lastiša, rolšua (ah kako mi rogobatno zvuči, a nadjoh da po pravilu tako se piše, premda bi ja radije napisala rolšule), sećam se onih koji su ljudi sada, a tada bejahu samo klinci kao i ja, beskrajnog igranja „ispred zgrade“, dozivanja s balkona da vreme je za u kuću, a još nismo završili arjačkinje-barjačkinje, sećam se nekih garaža na koje smo se peli kako bismo brstili bagrem ko koze, dan danas zastanem kraj istog i uberem par cvetova za ukus i miris detinjstva.
Sećam se šašavih naziva zgrada: Napolitanka (u njoj sam živela), Šargarepa, Vampirica, Pet udovica…za neke se zna odakle nazivi budući da sam izgled zgrada asocira, a za neke ni najstariji sedeoci grada pod Goricom nisu sigurni otkud ti nazivi.
U nekim svojim tinejdžerskim danima i odlascima na more vozom, tom čuvenom prugom Beograd – Bar sam uglavnom samo prolazila i s čežnjom kroz prozor gledala, a ničega tu nije bilo za videti sem beskrajno duge stanične zgrade. Dolazilo mi da samo iskočim i prošetam ulicama koje su ostale u sećanju.
Izbrkana mi sećanja na neke odlaske tamo, na vrelinu jednog letnjeg dana, na bevandu i groždje… na cetinjski drum ili put i kišu koja pada što bi rekli „kao iz kabla“ dok magle se okna u jednu kasnu jesen. I nekako uvek kratak susret.
Odlazim zato ovog leta s namerom da ponovo upoznam taj grad. Šetam i ćutim, nema tu više nečeg što bi bilo baš moje, ali toplo oko srca. Dobro, možda ima veze što u sred septembra meseca temperatura premašuje trideseti podeok, al` čini mi se da je više od nekog drugog lepog osećaja…
Starim valjda, nostalgična sam i vrtim sećanja 😊
Podgoricom protiču reke Morača i Ribnica. Morača zelena, bistra i hladna deli Podgoricu na ovu stranu i onu „preko Morače“. Podgorica, sa svojih blizu 200 hiljada stanovnika nevelika, ali najveći grad u Crnoj Gori. I glavni grad, mada postoji i jedna neobičnost, pr(ij)estonica Crne Gore je Cetinje. Podgorica tokom svoje istorije je čak pet puta menjala ime.
Hajde da vas povedem kroz jednu moju šetnju Podgoricom…
Šta (ne)obavezno videti i probati u Podgorici?
Krećem iz Bulevara Lenjina, tako se nekada zvao. Sada je to bulevar Svetog Petra Cetinjskog. Tu u jednoj lameli sam trčkarala do četvrtog sprata, jer lifta nije bilo, sa svojih godinu-dve. Podiže mi se obrva upitno jer nisam sigurna gde je sad tačno ta pozicija. Izmenilo se dosta toga ili su se moja sećanja izbrisala. Bulevar veliki, sa lepo uredjenim šetalištem, drvoredom, klupicama za sesti i odmoriti. Nema na njima ljudi iz nekog razloga.
Nedaleko odatle, nedavno (ako je 2013.godina da se računa ko nedavno) sagradjen Saborni hram Hristovog Vaskrsenja. Najveći pravoslavni hram u Crnoj Gori. Svojim izgledom jedna od zanimljivijih i neobičnijih crkvenih gradjevina novijeg vremena. Spoljašnji izgled hrama je pre omaž sposobnim lokalnim zanatlijama nego raskošnom carskom stilu. Grube kamene ploče velikih gabarita krase donji deo ovog hrama. Na izgled crkve, s njenim kulama bliznakinjama i istaknutim lukom, očigledno je uticala srednjevekovna katedrala Svetog Tripuna u Kotoru. Fasadni zidovi su obradjeni lepim ukrasima, a unutrašnjost freskama i muralima.
Osećam miris čempresa u vazduhu, još jedan tako poznat miris detinjstva. Možda ponovo umišljam, a znam ja to kad volim, čini mi se da je Podgorica sva u njima i njihovom mirisu, da su ulice zatrpane mekim tepihom otpalih i sasušenih iglica.
Milenijumski most, neobično arhitektonsko rešenje i važna saobraćajnica Podgorice, izgradjen 2005. godine.
Nedaleko od Milenijumskog mosta je do 23. septembra 1968. godine bio Stari pješački most, izazov za prelazak, na vjetru se njihao i uvijao, a neretko bi titogradski mangupi znali ga namerno zaljuljati da se otkrije koga je strah, a ko nije kukavica da ga predje… Te ’68.-e se srušio odnijevši tragično 5 života, a 40 godina nakon rušenja, 19. decembra 2008. Podgorica je dobila Moskovski most.
Most Gazela
„Ja ću zvijezdu sreće da nađem sad, tu su moji snovi, to je i moj grad. Sve što želiš sada sanjam i ja, sunce našeg grada da nam vječno sja…“
Stihovi nezvanične himne Podgorice ispisani na Visećem pešačkom mostu.
S njega se pogled pruža uz Moraču i na jednu stranu Milenijumski most, a na drugu most Blaža Jovanovića.
Most Blaža Jovanovića ili kako ga Podgoričani zovu Blažov most, sagradjen pedesetih godina prošlog veka, projektovao ga profesor Branko Žeželj. On je za mene most koji vodi preko Morače, toliko mnogo puta sam njime prešla…ispod njega se kupala u hladnoj reci tražeći spas od Titogradske žege, a samo onaj ko je leta provodio u Podgorici zna kakva ona zna biti. I kakva je bila pre postojanja klima uredjaja. Kad u letnjoj noći se otvore svi prozori pa i ulazna vrata ne bi li odnekud povukla promaja, ta tako strašna reč koja je za toliko bolesti optužena, a u toj noći bi bila spas, ali nema je…
Setim se onog vica „Obožavam kad u butiku napišu poliester, ali prijatan.
Prijatan ko avgust u Podgorici“
Njegošev park – izgradjen 1942. godine, ozbiljno oštećen u toku drugog svetskog rata, a renoviran 1951. godine. Ponovo renoviran krajem 2021. godine, unapred se radujem novom dolasku da ga opet posetim, sad kad sam prolazila njime bio je u radovima, najveća prednost rekonstrukcije je izgradnja šetališta uz Moraču. Njegošev spomenik, po kom je Park i dobio ime. I fontana. Pamtim beskrajne redove za ljuljašku, strpljenje koje je tad postojalo, a sad kao da pomalo gubi se u svim sferama života.
Stara varoš
Stari grad koji i nije baš onakav kakav biste očekivali vodjeni razmišljanjima o primorskim gradovima, Kotoru, Budvi, Baru, Ulcinju…Bombardovanje u toku drugog svetskog rata je uništilo veliki deo starog grada, pa su danas kao svedoci Otomanskog carstva ostali samo džamija i Sahat kula.
Sat kula je sagradjena 1667. godine i dugo je bila vojno utvrdjenje. Danas je značajan istorijski simbol Podgorice i Crne Gore. Stara varoš, smeštena uz sami centar grada, na obali rijeke Ribnice neguje arhitekturu sačuvanu vekovima unazad. Ili bar ono što je ostalo od nje. Ribnica se pominje u 12 vijeku, ali i u istorijskim spomenicima iz 13.vijeka. Tu su otkopani i ostaci rimskog vodovoda.
Most na Ribnici
Most na Sastavcima je najstariji most u Podgorici. Smešten u srcu grada, nastao je još za vrijeme rimske vladavine. Jednolučni most od tek nekoliko metara visine je romantično mesto sastajanja, popularno se još zove i Skaline. Gradjen je od rečnog kamenja. Srce Podgorice.
Ulica Džan
Legende pričaju priče i čuvaju tajne. Koliko li je samo ljubavi prošlo ovom ulicom. Ulicom čije ime u prevodu s turskog znači duša. Ostade mi duša u njoj. A u njoj skoro da ništa nije ostalo od nje već samo naziv. Legenda priča da je ulica Džan bila najčistija od svih zahvaljujući vrednim domaćicama. Čista i blistava kao staklo išla je do ulice Viganj i kao takva opevana u prelijepoj pesmi „Milica jedna u majke“. Budući da je bila blistava i osvetljena, ašikovanje u njoj nije dolazilo u obzir. Svi bi vas videli, a ljubavi su da se čuvaju i kriju.
„Džar mi džan na Viganj, bez ašikovanja…“
I dan danas mi moja majčica mila zna zapevati da sam njena milica, jedna u majke…
Ulica slobode
Pamtim kad je svaki grad, svaka varošica pa čak i selo imalo Korzo. Na korzou se šetalo, stajalo sa strane i posmatralo, ali bogami i udvaralo. Izgubili su se negde ti lijepi običaji, živi se brzo, dani su sve kraći pa malo vremena ostaje za duge šetnje. Ulicom slobode su bile praćene svraćanjem kod Štetnog na kolače, odabirom neke knjige ili kupovinom sveske u knjižari „Kultura“.
Započinjalo se kod pošte, s pogledom na čuveni hotel „Crna Gora“, išlo do kraja preko trga Ivana Milutinovića, pa nazad, pa opet u krug. Jednom prilikom upitah jednog prijatelja koji je odselio u Podgoricu kakve su podgoričanke, a on odgovara „Ka gazele, znaš li koliko samo kilometara uveče prešpartaju…“ Šetnje su pratila svraćanja u čuvenu „Robnu kuću“ gde je bilo svega od igle do lokomotive, ali i osveženje u bifeu Korzo i zasladjivanje u Bombonjeri tim tako dragim sjećanjima iz detinjstva, čokoladicama Životinjsko carstvo gde ste dobijali pravu nagradu u obliku sličice nakon pojedenih petnaestak grama čokolade.
Trg Republike
Nekada Trg Ivana Milutinovića, danas Trg nezavisnosti. Nekada najznačajnije mjesto Podgorice, danas neguje svoj status državnim manifestacijama i dočekom sportista. Nekada veliko parkiralište, gde su haube u prvim redovima služile umesto klupa, danas popločani trg s fontanom.
Kao i svugde, u svakom gradu, kažu nam da uredjuju, a ostaje žal za onim kakav je bio i šta je značio. Jer možda je važnije šta je značio nego kakav je bio izgledom.
Hotel Crna Gora
Nema ga više. Da li ste nekad nekoga čekali kraj hotela Crna Gora? Ako jeste, onda vam je sigurno kao i meni žao što sad je na tom mestu hotel Hilton, a ne taj stari, koji je imao najbolji sladoled, koji je bio pravi simbol Titograda, nalazio se na svim razglednicama, ne zna se da li je čuveniji bio on ili njegova ljetnja bašta.
Za svojih šest decenija postojanja napravio je mnogo uspomena. Ostaće u sećanjima, njegovo predvorje ukrašeno radovima Petra Lubarde, Rista Stijovića i mnogih drugih umjetnika, muzičke večeri ispunjene zvucima najboljih umetnika Jugoslavije, sećanjima na druženja i razgovore, na posete Tita, Sofije Loren, kraljice Elizabete II… (photo preuzet sa madeinmontenegro.com)
Kino Kultura
Još jedan simbol kojeg više nema. Srušen je. Da li je s njim srušena i kultura? Možda je u redu što više nema onog treperavog iščekivanja da li ćete uspeti doći do bioskopske karte i one radosti kad društvo dogovara odlazak u bioskop, menjaju se vremena i stil života. Ali zašto je morao biti srušen?(photo preuzet sa radiotitograd.me)
5.maja 1944. godine Podgorica je sravnjena sa zemljom. 116 bombardera je izručilo 270 tona bombi. Do kraja te godine život je izgubilo 4100 osoba. Danas su neka druga vremena, ali toliko mnogo ljudi i objekata strada od nemara, ne od bombi.
Sportski centar Morača
15.avgusta 1982.godine u SC Morača otvoren je bazen. Čudo arhitekture, ali i mog detinjstva na samoj obali Morače, hladne kao led. Mnoga detinjstva je obeležilo kupanje u hladnoj vodi reke, ali i sam bazen kao da je hteo da parira reci nudeći skoro pa istu temperaturu vode kao rashladjenje vrelih Podgoričkih dana.
Sportski centar gde se sportski duh razvijao slobodno, gde su timski igrači imali čak i svoje navijače, gde je bicikl pravio svoje prve krugove, rolšue drale kolena je dobio i svoj poseban pečat – bazen.
Neka stara slika izvučena iz albuma s(j)ećanja… na lepo vreme…
Tu sam položila pionirsku zakletvu. Dugo sam godina bila ljuta što tad dobih samo maramu, a kapu su mi obećali za kasnije. Nikad je ne dobih. Tu sam išla na svoj prvi koncert ikada. Čola.
Eh, uhvati me neka melanholija…Po prvi put kad sam iz Titograda i osnovne škole Maksim Gorki prešla u Beograd i mešala ekavicu sa ijekavicom i susrela se sa nimalo zlonamernom zafrkancijom oko toga, školski sam prihvatila pojašnjenje učitelja da moram odabrati jedno ili drugo. Danas biram da mešam i jedno i drugo kad pišem jer nekad, ako ništa drugo, sećanja su mi lepša kad su lijepa. Pa mi ne zamerite. Ni na tome, a ni ako sam možda negde pogriješila, ako sam nešto propustila. Jer volim.
Park šuma Gorica
Na ulazu u park nalazi se jedna od najstarijih gradjevina u Crnoj Gori, crkva Sv. Djordja. Legenda priča da je na njenom mestu prije bio manastir i da je podzemnim prolazom koji je započinjao u oltarskom delu bio povezan sa rijekom Moračom. Pod Goricom je svoje mesto našao i mauzolej Spomenik Partizanu-borcu, gde je sahranjeno 97 narodnih heroja.
Rezidencija Nikole I Petrovića Njegoša – nekadašnji zimski dvorac, okružen šumom
Spas od vrućine nađoh u obilasku Dvorca Petrovića.
Rezidencija Nikole I Petrovića Njegoša izgrađena je 1891.godine. Smeštena u okviru gradskog parka, u hladu visokih stabala. Uživam u zvuku zrikavaca, pravih svirača toplog leta… Čini mi se da što više se radujem njihovoj svirci da su sve glasniji…
Dvorac je u prošlosti bio zvanična zimska rezidencija poslednjeg kralja Crne Gore. Danas je prestižna umetnička galerija.
Nijagarini vodopadi – vodopad na rijeci Cijevni koga je lokalno stanovništvo prozvalo Nijagarinim vodopadom. Zidan pre 150 godina za potrebe rada vodenice, čije je mlinove reka svojom snagom više puta rušila.
Izletište Ljubović – nekada brdo za odbranu grada, danas izletište.
Ne navedoh do kraja sve što treba videti, ima tu još toliko mnogo u samoj Podgorici i oko nje. Ne spomenuh Park Kruševac, Njegoševu ulicu, Zlaticu, Marezu, aerodrom Golubovci, Dom JNA, stadion Budućnosti… mesta za koja me vežu moja sećanja…ili mesta od istorijskog značaja na samo par kilometara od Podgorice, Medun, Duklja… ali neka ostane nešto i za još po koju priču…
Nema domaćinske kuće bez priganica!
Odlično se kombinuju sa kajmakom, sirom (ja najviše volim onaj u listovima), pršutom…
A nakon toga se istim zasladite uz dodatak meda ili domaćeg pekmeza.
A za kraj ove priče…
Titograd je imao dečiji hor “Suncokrili”. Pustite me da se malo pravim važna, bila sam kratko njegov član. Posle se negde dobar glas izgubio, pevam za svoju dušu i idem na živce ovima što me slušaju. Dragan Radulović, pesnik i pjesnik mog detinjstva… Hvala mu što me seća na lepe i bezbrižne dane…
