Bečka mustra – To je onaj neopipljivi standard kvaliteta
Beč, nekadašnja prestonica moćne Habsburške monarhije, vekovima je bio centar umetnosti, muzike i kulture. Njegova bogata kulturna baština danas je pod zaštitom UNESCO-a, a mesta poput Hotela Sacher brižno čuvaju tradiciju dugu skoro dva veka
Bečka mustra tj Wiener Muster
Ah, Beč. Grad gde se kafa ne pije, nego se „konzumira uz prisustvo duha“ i gde se istorija oseća u svakom udisaju – mada je to verovatno samo miris konjske balege iz fijakera i preterano jake kolonjske vode nekog barona u penziji. Oduvek smo znali šta je bečka mustra. To je onaj neopipljivi standard kvaliteta, onaj uštirkani red gde sve funkcioniše kao švajcarski sat, ali sa malo više pozlate i šlaga. Međutim, mi na Balkanu smo, kao i obično, uzeli taj pojam i malo ga „doradili“. Kod nas je „bečka mustra“ onaj lik koji drži mali prst podignut dok pije kafu, ili onaj rođak koji se vrati iz inostranstva pa odjednom ne zna šta je to „proja“ jer se tamo jede samo Croissant. Elem, obrela sam se u Beču…
Nakon što sam prepešačila nekih 15ak kilometara put me je naneo ispred Hotela Sacher ponovo. Koliko sinoć sam tu gledala red za čuvenu tortu.Turisti iz celog sveta, naoružani selfi-štapovima, stajali su ceo sat na vetru. Ali ne i ja. Pomislih da ni ovog puta neću probati čuvenu tortu na čuvenom mestu. Danas sam bila skoro pa zbunjena. Nema redova…ni za Hotel Sacher ni za Cafe Sacher. Uz jedan odlučan korak i pogled koji govori „ja sam ovde naslednica nekog davno zaboravljenog grofa“ upala sam direktno u hotel i premda sam ljubazno zamoljena da napustim prostor ako nemam rezervaciju ja bih to u cilju dobrog zafrkavanja nazvala “naglavačke izbačena”
U cafe Sacher može se ući bez rezervacije (odmah vrata pored) a budući da danas ni tu ne bi nikoga u redu ja sam sve se osvrćući (naravno da sam mislila da sam negde pogresno skrenula i da uopšte nisam na pravom mestu jer gužve i redova nije bilo) ušla. I tu započinje moja lična transformacija od opanka do balske dvorane. U trenutku kada sam sela na onaj baršunasti crveni nameštaj, desila se magija. Znate onu scenu iz Pepeljuge? E, ovo je bila verzija „Bečka mustra 2.0“.
Zidovi presvučeni plišom, lusteri od kojih vas zaboli vrat. Moje cipele, koje su nakon onih 15 kilometara izgledale kao da su preživele golgotu, prekrivene slojem prašine i očaja, odjednom su pod onim prigušenim svetlom dobile čudan sjaj. U ogledalu salona, onaj moj prašnjavi „opanak“ transformisao se u najfiniji primerak bečke elegancije. Bar sam se ja tako osećala dok nisam primetila da ostavljam mali sivi trag na tepihu od 500 evra po kvadratu. „Gospodjice, izvolite vašu tortu“, reče konobar, naglašavajući ono gospodjice tako da sam na trenutak zaboravila da sam pre samo sat vremena jela s nogu Wiener Würstchen dok sam jurila tramvaj.
I dok sam jela tu mitsku tortu (koja je, ruku na srce, zapravo jako dobar čokoladni biskvit sa džemom, ali ne smem to da kažem naglas da me ne proteraju iz Austrije), razmišljala sam o toj našoj ironičnoj „mustri“. Dok se pravi Bečlija trudi da bude neprimetan u svom luksuzu, naša „bečka mustra“ u domovini je ona koja se pravi da ne razume konobara u rodnom gradu jer je „navikla na nemački“ ili vas gleda sa visine jer vi jedete običnu štrudlu s orasima il’ makom, a ona je jela Apfelstrudel tamo gde je Mocart lično nekad kijao.
Beč je divan, torta je slatka, a fotelje su toliko mekane da bi čovek u njima rado proveo celu penziju. A prava sreća je u onom osećaju kad izuješ tu „elegantnu“ cipelu u hotelskoj sobi i shvatiš da je tvoja unutrašnja „bečka mustra“ zapravo samo jedna umorna duša koja žudi za još mnogo putovanja…
Bečka mustra prvi dan
Bečki Prater i čuveni Wiener Riesenrad, podignut davne 1897. godine, i danas predstavlja jedan od simbola grada i svedoka njegove istorije.
Kažu iskusni putnici da kad si u Beču, Prater je obavezan, a Točak (Wiener Riesenrad) je svetinja. Ne računa se da si bio ako se nisi zavrteo. I tako ja, koristeći ovo savršeno prolećno prepodne dok sam čekala check-in u hotelu, rešim da budem prava turistkinja i da chekiram točak. Prošetala, promuvala se kroz taj pomalo vašarski ambijent Pratera (gde samo fale šećerna vuna u tri boje i neko da viče „idemo, još samo malo, još samo malo!“), i stala u red. I… Odajem priznanje istoriji. Odajem priznanje činjenici da prkosi vremenu od 1897. godine. Čak su i te kabine same po sebi preslatke – izgledaju kao starinski vagoni koji su zalutali u vazduhu. Ali taj „spektakularni“ pogled…
Dok se točak lagano (baš laaaaagano, kao da i on razmišlja da li mu se uopšte okreće taj dan) podizao, ja sam uporno tražila taj wow efekat.
Možda je do mene, možda mi je estetika otišla u drugom pravcu, ali meni je ovaj točak najlepši – sa zemlje. Kabine su uživo zanimljivije nego na fotografijama, atmosfera kompletnog Prater-a je pravi retro vašar , pogled…pa videla sam i bolje! Must do? Ako volite da meditirate u drvenom vagonu dok vas vetrić ljuljuška – samo napred. Ja sam svoju dozu „obaveznog“ ispunila i sledeći put ga gledam isključivo iz žablje perspektive uz jednu dobru kafu u podnožju.
Kad te Frühlingsstimmen udare u glavu (i noge)
Taman sam sebi obećala: „E, ovo je pravo putovanje. Odmorićeš prste od AI generisanja…
Ali – ne lezi vraže… tacno sam lepo osetila i videla da je samo za mene svirao… ponela me kompozicija.. prolece, behar, zaplesah u sred Beča kao da samo je nas dvoje na svetu… Nakon što sam završila svoj solistički nastup red je bio da se poklonim „partneru”.
Spomenik Johanu Štrausu Mlađem u Stadtparku nije samo najfotografisaniji spomenik u Beču – on je simbol čitave jedne ere. Figura kompozitora sa violinom u rukama izrađena je od bronze, ali je potpuno pozlaćena. Svečano je otkrivena 1921. godine. Štraus stoji ispred veličanstvenog mermernog luka ukrašenog figurama koje lebde – talasi Dunava i duhovi bečkog valcera. Šetnja kroz Stadtpark bez pozdrava sa Štrausom je kao da ste došli u Beč, a niste pojeli saher tortu. Možda nećete baš svi zaplesati kao ja, ali garantujem vam dašak i glasove proleća… čujete li…
Stadtpark u Beču – zelena oaza u srcu grada
Kunsthistorisches Museum
Ako postoji mesto gde se istorija civilizacije može osetiti u jednom dahu, to je bečki Muzej istorije umetnosti. Šetnja kroz odeljke posvećene egipatskoj, grčkoj i likovnoj umetnosti pruža osećaj kretanja kroz vreme. Otvoren 1891. godine po nalogu cara Franca Jozefa I, ovaj muzej je mnogo više od zgrade – to je arhitektonski trijumf italijanske neorenesanse na bečkom Ringu.
Dok hodam tim beskrajnim holovima i promičem između monumentalnih stubova, preplavljuje me čudan, gotovo magičan osećaj. Iako ne dotičem zidove, dlanovi mi ih osećaju, kao da rukom prelazim preko tih savršeno glatkih i hladnih mermernih površina. Kao da vrhovima prstiju upijam lepotu uklesanu u kamen. Ne moram da dodirnem ništa da bih osetila istoriju i vreme… lepota se ovde ne gleda samo očima, ona se upija celim telom, kroz vazduh koji miriše na vekove i tišinu koja govori više od ijednog vodiča.
Plan je bio jednostavan: negde na pola puta, sesti u onaj nestvarni kafić direktno ispod veličanstvene kupole. Zamisljam miris kafe, Sacher torta i pogled na arhitekturu koja oduzima dah… Ali, život (ili moja putnička sudbina) imao je druge planove. Baš kada sam ja negde posle 14h odlučila da je vreme za predah kafić je iz nekog svog razloga odlucio da se u 14:30 zatvori!
Smejem se, jer mi je taj scenario već dobro poznat. U Pragu nisam videla čuveni sat (Orloj) jer se renovirao baš tada.U Rimu, tokom prve posete, Koloseum je bio pod skelama. Čak ni u Havani nisam ušla u Muzej revolucije – i on je odlučio da se renovira baš kad sam zakoračila na Kubu. Sada i ova kafa u Beču ostaje za neki drugi put. Ja te situacije više ne doživljavam kao baksuzluk, već kao obavezne znake da se na ta mesta moram vratiti. Gradovi nam uvek ostave po nešto neispunjeno, neku malu “rupu” u planu, čisto da bi nas namamili da im se ponovo poklonimo. Do sledećeg viđenja, KHM!
Prohladno jutro…Grad se polako budi u nekom neobičnom sfumato maniru. Linije krovova su meke, zamagljene, kao da ih je neko iscrtao grafitnom olovkom pa namerno razmazao dlanom. Još samo koji dan i proleće će prodreti kroz ove kapije, obojiti vrtove u onu njihovu čuvenu, kraljevsku zelenu. Ali danas… danas još uvek štipa rani mraz. Ta beličasta magla koja se uvlači među statue nije samo hladnoća; to su magle koje mi polako mute i prizivaju sećanja.
Belvedere
Belvedere, nekadašnja rezidencija princa Eugena Savojskog, danas čuva neka od najvažnijih dela austrijske umetnosti, uključujući Klimtov “Poljubac”
Unutrašnjost koja greje dušu Ulazim. Prelaz iz sive jutarnje tišine u blještavilo. Beli mermer. Čist,hladan na dodir, svečan. I onda, naravno, on. Klimt. “Poljubac”. Tako očekivan susret, a opet drugačiji.
To zlato uvek probudi neka stara sećanja, setu i onu večnu potragu za bliskošću. Dok me “Poljubac” grli svojom poznatošću, neke druge slike me potpuno zatiču. Nove perspektive, novi pejzaži, novi doživljaji koji se lepe za zidove uma tamo gde ih nisam očekivala. Vrtovi sećanja…
Sonja Knips
Nekada putujemo da bismo videli svet, a nekada da bismo u galerijama, preko puta platna starog više od veka, otkrili delić sopstvene duše.
Dok sam stajala ispred čuvenog portreta Sonje Knips, remek-dela Gustava Klimta, jedan prolaznik mi je prišao i sa osmehom rekao: „Neverovatno koliko ličite!“ Počela sam da istražujem ko je bila ta žena sa platna. Ispostavilo se da nas veže mnogo više od puke fizičke sličnosti: Strast prema dizajnu: Sonja nije bila samo model. Bila je velika ljubiteljka enterijera i arhitekture. Svoj dom je poverila Jozefu Hofmanu, jednom od osnivača Secesije, i aktivno učestvovala u kreiranju svakog detalja svog prostora. Kao neko ko svakodnevno živi dizajn enterijera i kuhinja, taj podatak me je potpuno oduševio!
Na slici Sonja drži mali crveni dnevnik koji joj je Klimt poklonio. U njemu je on skicirao, a ona beležila misli. To me je odmah podsetilo na moje beleške sa putovanja i sve one detalje koje hvatam za svoj blog. Bezvremenski stil: Ova slika je bila prekretnica u modernoj umetnosti. Sonja je bila hrabra, autentična i svoja – vrednosti koje se trudim da utkam u svaki svoj projekat, bilo u Beogradu ili bilo gde na mapi mojih putovanja. Sonja je bila više od muze – bila je ljubitelj dizajna, enterijera i neko ko je voleo da putuje kroz umetnost …
Kažu da čovek može da se umori od lepote. Danas sam to osetila. Previše sjaja, previše istorije, previše emocija na jednom mestu. Zato se laganim korakom spuštam niz stepenice. Izlazim iz palate i krećem kroz Belvedere vrtove. Ali dok hodam ovim stazama, ja zapravo koračam nekim drugim putevima – onim skrivenim vrtovima sopstvenih sećanja… Dobro jutro…
Schmetterling – pa ko da nije leptir…
Austrija, Beč, dvorci, valceri, Mocart kugle… sve zvuči onako otmeno, bečki, na nivou. I onda dođemo do Schmetterling-a. Što bi rekao legendarni Radosav: „Kakvo mu je to ime, jadan ne bio?” Pa ko da nije leptir, to zvuči kao naziv za nemačku haubicu ili bar neku tešku mašinu koja drobi šljunak! Da se razumemo, Beč je prelep, ali nemački jezik je rešio da romantiku svede na nivo vojnog roka. Gledaš onog leptira u parku… nežan, šaren, leprša… već u stomaku ponovo proradili lepfirići…I onda se setiš kako se on zove na jeziku domaćina: SCHMETTERLING!
Zvuči kao da će svakog trenutka da izvuče mali šlem, obuje čizme i počne da maršira po cvetu, a ne da sakuplja polen. Pozdrav iz carskog grada. Ja ću se ipak držati leptirića… U samom srcu grada, u sklopu vrta dvorca Hofburg, u secesijskoj građevini od stakla i čelika nalazi se Palmhaus. Schmetterlinghaus (Kuća leptira) je njen deo u kom slobodno leti 400 leptira, egzoticnih vrsta iz celog sveta…
Votivkirche
Kažu da se Votivkirche crkva u Beču rodila iz zahvalnosti. Njen svaki kameni „čipkasti“ detalj i svaki metar od onih 99 visine, priča su o preživljavanju i darivanju. A ja? Ja sam ovog prolećnog jutra zahvalna na nečem mnogo jednostavnijem, a podjednako magičnom. Na šetnji kroz ovaj oblak behara. Iskreno, nemam pojma da li su ovo trešnje ili šljive (za mene je svako drvo koje odluči da ovako rascveta – trešnja!) ali znam da je taj prizor „probeharao“ baš za moju dušu.
Ima nečeg posebnog u spoju te moćne arhitekture koja prkosi nebu i krhkosti cvetova koji traju tek koji dan. Podsetnik da budemo zahvalni na onom što je večno, ali i na onom što je prolazno i mirisno… Gde god da ste danas, nađite svoju „trešnju“ (makar bila i šljiva) i budite bar trenutak zahvalni. #dobrojutro Votivkirche tornjevi su zaista poput najfinije kamene čipke, a ime joj doslovno znači “zavetna crkva” – podignuta u znak zahvalnosti za preživljeni atentat na cara Franca Jozefa.
Hundertwasser kao bunt protiv “sterilne arhitekture 20. veka”
Pamtite li kada ste kao klinci prvi put dobili veliku kutiju drvenih bojica? Onu od 24 boje, gde su svi vrhovi bili savršeno oštri, kada ste poverovali da možete da nacrtate čitav svet, baš onakav kakav želite? Upravo takav osećaj me je obuzeo kada sam stala ispred Hundertwasserhaus-a u Beču! Ozbiljno, da li je moguće da ovo postoji u stvarnom svetu?
Ovde pravila ne važe. Prave linije su zabranjene, a boje su preuzele vlast. Zgrada izgleda kao da ju je nacrtalo neko izrazito maštovito dete, srušivši sve granice onoga što “normalna arhitektura” treba da bude. Gledam u te vesele, nepravilne fasade, u prozore različitih veličina, u drveće koje raste pravo sa krovova… i … zamislite život ovde. Zamislite da se svako jutro budite u kućici koja izgleda kao san. Da ne morate da se uklapate u sive kalupe, već da vam dom pršti od boja i slobode. Zar ne bi život bio kao bajka?
Posle sam sela na obližnju kafe terasu, u onaj njegov šareni prolaz “Hundertwasser Village”. Poručila sam bečki klasik Apfelstrudel (štrudlu sa jabukama), jer šta drugo jesti u Beču? I dok sam uživala u mirisu cimeta, shvatila sam jednu stvar: Svet bi bio mnogo lepše mesto kada bi svi mi zadržali malo tog detinjeg ludila i hrabrosti da budemo drugačiji. Umetnik Friedensreich Hundertwasser verovao je da je “prava linija bezbožna”. Smatrao je da arhitektura mora biti u harmoniji sa prirodom, pa tako iz prozora ove zgrade doslovno raste drveće. Njegova filozofija je bila jasna: čovek ima pravo na individualnost, čak i u zgradi u kojoj živi. Svaki stanar je mogao da ukrasi fasadu oko svog prozora kako god želi.
Wolfgang Amadeus Mozart
Muzički genije koji je već u trećoj godini svirao klavir, a u petoj čembalo i violinu kao profesionalac. Bilo mu je dovoljno da samo jedanput čuje muziku i da bude u mogućnosti da je zapiše bez ijedne greške.
Takodje, muziku je pisao brže nego reči, tako da je u toku svog kratkog života (umro je u 36.godini) napisao više muzike od većine drugih kompozitora koji su živeli i stvarali mnogo duže.
Slušanje Mocarta, njegove muzike, poboljšava koeficijent inteligencije… Nenadmašni talenat… muzički genije…
Naschmarkt
Nedelja je, oko podneva. Mart 2026. me je počastio suncem i toplinom koju nisam očekivala. Lutam ulicama Beča, bez žurbe, kao da imam svo vreme ovog sveta. Vrtim se u krug po onom čuvenom bečkom prstenu, Ringstrasse, pa polako skrećem ka ovoj žili kucavici grada. Pijaca, duga skoro dva kilometra. Danas je nedelja, prodajni štandovi uglavnom miruju, ali restorani? Većina radi punom parom. Kažu da je ovo “stomak Beča”, a ja bih dodala – i njegova najglasnija kafana pod otvorenim nebom. Naschmarkt ima tu specifičnu bečku dušu koja spaja visoku kulturu i običan narodni život, pa nije ni čudo što su se tu mešale sudbine careva, arhitekata i umetnika. Priča se da je i sam Mocart tuda prolazio dok je radio na “Čarobnoj fruli”, a decenijama kasnije, ekscentrični Falco je baš u ovoj vrevi pronalazio inspiraciju uz čašu piva.
Ponuda je neverovatna – od egzotičnih kuhinja sveta do onih najklasičnijih mirisa koji te vuku za rukav. Birate između ušuškanog enterijera ili živosti na otvorenom. Ja ovaj put biram sunce i taj “naschen” momenat. Biram jednostavne metalne stolice i sto na terasi, tik uz vrevu prolaznika. Na moj sto stiže klasik koji se u Beču ne preskače: Wiener Schnitzel. I naravno, pivo – ali u maloj krigli, tek da nazdravim svim onim boemima koji su pre mene ovde hvatali beleške o životu.
Ponekad je najveći luksuz na putovanju upravo to – sesti, nigde ne žuriti i osetiti kako istorija struji ispod tvojih nogu (bukvalno, jer ispod pijace teče reka Wien, ista ona iz filma Treći čovek). Naschmarkt nije samo pijaca – to je muzej na otvorenom gde se jede i pije
Stephansdom
Stephansdom je srce Beča i jedna od najprepoznatljivijih građevina u Austriji. Smešten na trgu Stephansplatz, ova impozantna gotička katedrala vekovima je simbol grada i njegovog duhovnog i kulturnog identiteta. Njeni visoki tornjevi i krov privlače poglede iz svih pravaca, dok unutrašnjost krije bogatu istoriju, umetnička dela i mir kao kontrast užurbanosti centra.
Hotel Royal
Ako se nađete u samom srcu Beča, svratite do Hotela Royal kod katedrale Svetog Stefana. U lobiju i dalje stoji klavir koji je Richard Wagner koristio dok je komponovao delove svoje čuvene opere Majstori pevači iz Nirnberga (Die Meistersinger von Nürnberg). Zamislite taj trenutak inspiracije dok oko njega bruji bečka svakodnevica!
Pre Vagnera, odlazak u operu bio je više društveni događaj nego umetnički – svetla u sali su bila upaljena, ljudi su pričali i jeli. Vagner je to promenio insistiranjem na potpunom mraku u publici kako bi fokus bio na bini i na tišini, pretvarajući operu u gotovo religiozno iskustvo. Danas to smatramo standardom, ali u 19. veku to je bila prava revolucija!
Rathaus
Bečki Rathaus (Gradska kuća) jedna je od najimpresivnijih zgrada na Ringstrasse, izgrađena krajem 19. veka u neogotičkom stilu. Završena je 1883. godine po projektu arhitekte Friedricha von Schmidta i danas je sedište gradonačelnika i gradske uprave. Sa svojih pet tornjeva i centralnim, visokim tornjem, Rathaus izgleda poput srednjovekovne katedrale – što je i bila ideja.
Na vrhu glavnog tornja nalazi se čuvena figura Rathausmann, visoka oko 3 metra(5,4m s jarbolom), čuvar. Kip srednjovjekovnog viteza izrađen je po uzoru na oklop cara Maksimilijana I
Hofburg
Hofburg nije samo carska palata – to je čitav svet istorije u srcu Beča, mesto gde su vekovima živeli i vladali Habsburgovci. Šetnjom kroz raskoš ove palate lako je zamisliti život na dvoru, ali nijedna priča ne privlači pažnju kao ona o carici Sisi.
Elizabeta Bavarska, poznata kao Sisi, ostala je upamćena po svojoj lepoti, ali i po nemirnom duhu i odbijanju strogih dvorskih pravila. Iako je živela u ovom veličanstvenom kompleksu, često se osećala zarobljeno, bežeći od protokola kroz putovanja i povlačenje u sopstveni svet.
Danas, u okviru Hofburga, može se posetiti Sisi muzej koji otkriva njenu ličnu priču – ne samo bajkovitu, već i onu stvarnu, pomalo tužnu. Upravo taj kontrast između raskoši palate i njene unutrašnje borbe daje Hofburgu posebnu dimenziju – nije to samo istorija moći, već i priča o životu iza krune.
Wiener Staatsoper
Bečka opera jedno je od najpoznatijih operskih pozorišta na svetu i simbol muzičke tradicije Beča. Svečano otvorena 1869. godine, zgrada odiše elegancijom i istorijom, a nalazi se u samom centru grada, uz Ringstrasse.
Tokom cele godine ovde se održavaju vrhunske operske i baletske predstave, a repertoar je među najbogatijima u svetu.
Albertina
Smeštena u nekadašnjoj habzburškoj rezidenciji, ova galerija spaja raskoš carskih odaja sa impresivnom kolekcijom umetničkih dela – od Dürera i Rubensa do Moneta, Pikasa i savremene umetnosti
Prava čar Albertine je u raznovrsnosti – svaki korak vodi kroz različite epohe, stilove i priče. Sa terase ispred muzeja pruža se i jedan od najlepših pogleda na Beč, pa je ovo mesto gde se kultura i grad susreću na najlepši način
Albertina Modern
ALBERTINA MODERN je novi austrijski umetnički muzej za svetski priznatu modernu i savremenu umetnost.
Muzej prikazuje dela značajnih nacionalnih i međunarodnih imena iz sveta umetnosti poslednjih nekoliko decenija.
Donau kanal
Svi znamo onaj Beč carske arhitekture, dvoraca i operete. Ali, postoji i onaj drugi koji je buntovan, šaren i beskrajno šarmantan. To je Beč na obalama Donaukanala.
Dok se u centru divim baroknim fasadama (koje su mi večna inspiracija), ovde pored vode, umetnost je sirova i živa. Kilometri zidova duž kanala su zvanična zona slobode za street art umetnike iz celog sveta.
Ovde grafiti nisu statični. Zid koji sam fotografisala prošlog meseca, danas verovatno izgleda potpuno drugačije. To je galerija koja nikada ne zatvara vrata.
Savršen spoj industrijskog dizajna i opuštene atmosfere.
Ljudi sede na ivici kanala, piju kafu ili pivo, a u pozadini se smenjuju murali koji pariraju onima u Berlinu ili Londonu.. .razmisljam kako jedan sivi betonski zid može postati simbol modernog identiteta grada. Ako planirate posetu Beču, nakon muzeja Albertina, produžite do Švedenplaca (Schwedenplatz) i samo se spustite do vode. To je onaj trenutak kada grad prestaje da bude “muzej”
Bečka mustra – Parndorf
Apsolutno ne mogu da shvatim otkud i od kad se stvorilo skoro pa ustaljeno pravilo da agencijske ture za Beč pod obavezno u program uvrste posetu šoping centru Parndorf?! Zašto je to tako? Ja sam gunđala i gunđala zbog toga kad sam prethodni put išla u Beč s agencijom. Žao mi bilo kud mi oteše tri sata vremena… Računica tri sata Beča na jednoj strani i tri sata boravka u šoping centru mi nisu čak ni za poređenje, al’ taj put nemadoh kud nego prošetati tim istim centrom.
Valjda se samo nebo smilovalo zbog mog gunđanja pa zabelelo ovaj deo na kratko. I tako ja ne uđoh baš ni u jednu jedinu prodavnicu već šljapkah po snegu družeći se s novogodišnjim jelkama i ukrasima.
Ja bih zaista izbacila taj deo iz programa. A vi?
Čuvena bečka mašna, raskošni novogodišnji ukras više je od dekoracije – ona je simbol elegancije i prazničnog duha grada. Postavljena poput velikog poklona, pretvara Beč u svetlucave kulise zimskih bajki. Uz bogati crveni ton, ova mašna podseća da je čarolija praznika upravo u detaljima koji obične ulice pretvaraju u prizore za pamćenje.
Schönbrunn Palace
„O, kakav lepi izvor!“ (Welch’ schöner Brunnen!)
Posetila sam Šenbrun ovog proleća ponovo. Rascvetali žuti cvetovi doneli su mi onu čistu radost novog početka, dok sam hvatala prve zrake sunca u tišini dvorca. Setila sam se nekih davnih proleća, kada nas je sunce grejalo drugačije i kada nismo koračali sami. Danas šetam sama dvorcem. Pa nema veze.
Dok prolazim pored fontana, ne mogu da pobegnem od razmisljanja o ženama koje su ovuda prolazile vekovima pre mene. Gde se srećem sa Sisi? U toj potrebi za begom. Ona je mrzela stege, a Beč joj je često bio tesan. Ja danas šetam sama i u toj samoći osećam neku vrstu slobode. Šetam da bih čula sopstvene misli. Nalazim mir u pokretu i koraku, a ne u čekanju. Marija Terezija? Ona je bila praktična, arhitekta svog života i ovog dvorca. Tu vidim sličnost kroz svoj poziv… potreba da prostor ima smisao i red. Ona je birala tu specifičnu žutu boju fasade, a ja danas uživam u žutim cvetovima u bašti. Obe znamo koliko boja može da odredi raspoloženje.
Ali razlike su suštinske. One su bile zarobljenice svog vremena i titula. Sisi je svoju samoću nosila kao teret, dok je ja nosim kao privilegiju. Ja mogu da sednem na kafu gde poželim, da zapišem ove misli i sutra odem dalje. One su posedovale dvorac, ali je dvorac posedovao njih. Uvek su morale biti “nečije” – careve, narodne, majke naslednika. Ja sam ovde samo svoja.
Legenda priča da je car Matthias baš ovde otkrio izvor čiste vode. „O, kakav lepi izvor!“ (Welch’ schöner Brunnen!) uzviknuo je, ne sluteći da će taj usklik postati ime jednog od najlepših zdanja sveta. Dok vetrovi kroz vrtove nose zvuke Mocarta i Štrausa, shvatam da je moj “izvor” upravo ta sloboda. Možda je ova moja usamljena šetnja luksuz o kojem su one samo sanjale dok su gledale kroz prozore ovih odaja. Zato bih mogla večno lutati ovim stazama…
Bečka mustra – Odavanje počasti evropskoj kulturnoj baštini
Kad se vratim u Beograd i stanem na vagu, uvek se nasmešim. Beč i ja imamo tajni dogovor: ja prepešačim između 15 i 20 kilometara dnevno, a on mi zauzvrat dozvoli da uživam u svakoj poslastici koju poželim, bez trunke griže savesti!
Čista bečka matematika: Sacher torta traži jaku crnu kafu i dugačku šetnju do Šenbruna, Mozart torta, opravdava penjanje na vrh katedrale. Tajna istinskog hedonizma i zdravlja leži u malim, savršenim zalogajima. Zamalo da zaboravim na njih, ali Beč te uvek podseti – originalne Mozart kugle su zaista vrhunac poslastičarskog umeća, savršeni mali spoj čokolade i marcipana koji te nagradi za pređene korake.
A tu je i Imperial torta, koja pruža pravi kraljevski tretman. I dok ja po bečki računam, brojač koraka izbacuje vatromet Još kao devojčica, bila sam prava mala bečka mustra. Dok su se drugi otimali oko čokolada, znalo se: kad se pravi kolač „za mene“, prave se mamine Pischinger štangle. Taj miris hrskave oblande i bogatog fila od lešnika je ukus bezbrižnosti. U to vreme nismo znali za reč kalorija; kolač se pravio s ljubavlju, a ne s kalkulatorom u ruci.
I zato, pored svih carskih torti i savršenih Mozart kugli, moj apsolutni favorit ostaju Pischinger štangle. One nisu samo slatkiš; one su neprevaziđeni podsetnik na detinjstvo koji i danas ima isti onaj čarobni ukus. U Beču se ne greši već se samo investira u kondiciju i sakupljaju najslađe uspomene…još samo jedna Pischinger štanglica! Priznajte, koji slatkiš je vaš „Pischinger“ zbog kojeg biste prepešačili i 30 kilometara? Leopold Pišinger nije bio običan poslastičar već zvanični dobavljač carskoq i kraljevskog dvora. Dakle, ako je bilo dovolino dobro za Franca Jozefa i Sisi, dovoljno je dobro i za nas! Pišinger torta (i štangle) bila je “diplomata u celofanu”. Gde god se prostirala Austrouqarska, od Beča do Beograda, tamo su se krckale ove oblande. To nije samo šećer, to je geopolitika na tanjiru! Zaključak: Jesti Pišinger nije kršenje dijete, to je odavanje počasti evropskoj kulturnoj baštini.
Danke schön, Auf Wiedersehen!
