Trebinje…Ah, zaljubih se u Trebinje
“Nema ljubavi bez lepote; jer je čovek zaljubljen samo u lepotu, bilo stvarnu ili uobraženu, bilo telesnu ili duhovnu. Ljubav je velikodušna, i samo stoga ljudi kažu da je slepa. Ona nikad nije slepa da ne bi videla nečije nedostatke i nekoje prepone; ali je plemenita i duševna, jer ipak sve smatra manjim od ljubavi. “
Jovan Dučić
Sećate li se da se kafa nekada pre ispijala uz obavezan šuškav zvuk novina, miris olova i crne tragove štampe uvek posle čitanja na rukama? Bez gledanja u moderna sredstva komunikacije, bez drugih zvukova već samo i jedino šum velikih listova, presavijanja, sklapanja, borbe s vetrovima. To je i sad Trebinje. Nekako fino i polako. U hladu platana starijih od veka, prepoznatljivih simbola Trebinja uživa se u ispijanju one „prave“ kafe. U tihom razgovoru. Kao da nigde pre ne videh toliko lepih ljudi, doteranih za prvu jutarnju kafu. Gospodin u bež odijelu se lagano nagnuo na desni kuk i oslonio na desnu ruku kako bi bio što bliži gospodjici u cvetnoj lepršavoj haljini… Oboje se osmehuju. Ljubav pričaju. Novine na stolu sklopljene, čitaće se kasnije.
Kao da vreme stalo je u nekom prošlom vremenu…
Grad mi miluje dušu svojom nežnošću i pesmama. Grad sunca. Tu prve trešnje sazrevaju. Tu proleće prvo dolazi. Klesan u kamenu, ulice mu kaldrma, ograde grubi kameni komadi… a nežnost svud unaokolo. Recituju ulice Dučića, šapuću zaljubljeni njegove pesme. Dodje mi da zazviždućem i okrenem se na petama lakovanih cipelica široko dok širim ruke za zagrljaj. Da me zagrli kamen i sunce. Da mašnom vežem šešir ispod brade i vratim se u neko prošlo vreme… Da ubereš mi cvet, razvežeš mašnu na šeširu i u kosu cvet udeneš. Da tražim ti sjaj u očima dok sklanjaš mi pramen kose s obraza, rumenih od leta. Ili želja. Da mi u proleće nosiš trešnje 🍒
Ah, odlutah od Trebinja ka snovima… a nije ni proleće…
“I ti ne postojiš nit’ si postojala;
Rodjena u mojoj tišini i čami,
na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.”
Trebinje – šta (ne) obavezno videti i probati:
Stari grad – na samoj obali Trebišnjice. To je taj grad gde vreme stalo je, gde svaka ulica nosi sećanja i ima prizvuk nekakve nostalgije. Za nečim lepim, davnim, ljubavnim i nežnim. Damama i kavaljerima. Uzane ulice, kaldrma na trgovima, kamen na kućama ukrašenim drvenim detaljima, prodavnice suvenira i bašte za druženje i kafenisanje u hladu platana. Kuće čuvenih stanovnika, onih koji su ovde rodjeni, ili poreklom odavde, a otišli put sveta, trbuhom za kruhom. Grad gde svaki sokak čeka svoj ram za sliku, mesto gde su snimane scene mnogih filmova.
Andjelkina kapija – jedna od najčuvenijih kuća, zahvaljujući gledanoj seriji. Pa da, Andjelka je ta iz prošlog vremene koja lagano njiše kukovima u hodu niz kaldrmu, a pogledi se za njom okreću… Ranjeni orao.
Osman Pašina džamija – sagradjena 1726. godine, jedna od najlepših i najprostranijih džamija Hercegovine.
Muzej Hercegovine – u starom gradu, u nekadašnjoj austrijskoj kasarni. Veliki broj eksponata svedoka, da od praistorije pa sve do današnjeg doba je ovo područje bilo dom različitih kultura i civilizacija
Sladoled kog „Grka“ i Ćevapi kod „Mura“
Korzo – da držim te pod ruku…
Katolička katedrala Rodjenje blažene Djevice Marije – nezvanično poznata i kao Katedrala Male Gospe
Narodna biblioteka Trebinja – veliki književni fond i Legat Jovana Dučića
Spomenik braniocima Trebinja – najmladji spomenik Trebinja, posvećen borcima u poslednjem ratu
Gradski park – Park Jovana Dučića, jedan od najlepših parkova u kojima sam boravila
Crkva Svetog Preobraženja – Saborni hram sa uticajima gotskog, romanskog, ali i vizantijskog stila.
Spomenik patrijarhu Pavlu – delo vajarke Sare Nikolić.
„Čuvajmo se od neljudi,
Ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi.“
Patrijarh Pavle
.
Spomenik Njegošu – na trgu pesnika, postavljen 1934. godine. A naspram njega Spomenik pesniku Jovanu Dučiću, pa se čini kao da ova dva velikana pogledima razgovaraju. U hladu platana, pitam se o čemu to ćute.
Spomenik borcima palim u borbi protiv fašizma. Trebinje je oslobodjeno 4. oktobra 1944. godine.
Trebišnjica – nekada najveća ponornica, duga 98 kilometara. Njene obale spaja veliki broj mostova, a posebno su lijepi u Trebinju most Iva Andrića, Kameni most i Perovića (Arslanagića most).
Najljepši od najlepših… Arslanagića most. Jedan od najlepših primera osmanlijske arhitekture. Izgradjen u vreme turske okupacije , 1574.godine kao zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Ime svoje dobio po agi Arslanu, prvom koji je naplaćivao mostarinu.
Dočekalo me Trebinje s kišom i pljuskovima, ali ne odustajem, idem šetalištem kraj Trebišnjice, vodi me do Arslanagića mosta . Na prste jedne ruke mogu izbrojati koliko sam ljudi srela usput, ali to je valjda zbog one ustaljene prakse “bježi, kiša će…” 😂
Ne marim za kišu i uživam… Trebišnjica ašikuje s mostom… a ja sanjarim…
Malo kasnije Trebinje opravdava svoj naziv Grad Sunca – razvedrilo…
Trg slobode – Spomenik oslobodiocima Trebinja. Sam Dučić je radio na skicama za ovaj spomenik, a zatim ga poklonio Trebinju. Odatle lagana šetnja glavnom ulicom do Kamenog mosta i još čuvenijeg Arslanagića-Perovića mosta.
Hercegovačka Gračanica – najlepši pogled na Trebinje na brdu Crkvine. Manastir napravljen po uzoru na kosovsku Gračanicu. U porti crkve Presvete Bogorodice sahranjen je Dučić. Njegovi posmrtni ostaci su preneti ovde 2000. godine i time je ispunjena njegova poslednja želja… pročitajte više
Manastir Tvrdoš – Na kršu leži. Zidan na temeljima crkve iz četvrtog veka. Kroz deo staklenog poda mogu se i dalje videti temelji te crkve. Posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, najstariji živi manastir Hercegovine. pročitajte priču iz Tvrdoša
Leotar se natkrilio nad Trebinjem…
S prvim sumrakom tražim ne bih li opet videla ono dvoje kako ljubav pričaju… Tražim gospodina u večernjem odijelu… uz gutljaje vina iz jedne od skoro dvadeset vinarija ovoga grada ponovo rumenim obraze. Kažu da su se vina ovde proizvedena pila i na bečkom dvoru još u vreme Habzburgovaca. A moj dvor večeras pod platanima.
Dučićeve večeri poezije – kulturne večeri poezije koje se tradicionalno održavaju u Trebinju u čast pesnika koji je voleo ovaj grad, darivao mu puno toga vezanog za kulturu i uvek ga nazivao „milo moje Trebinje“.
Opih se sinoć od lepote, od nežnosti grada koji se preslikava u reci svojoj, planinama okružen kao čuvarima. Opih se od mekog izgovora i zvuka r(ij)eči našeg jezika koga je uz gutljaje vina pričala jedna Nataša, poznavalac, ali i ljubitelj vina…
Do kasno u noć, nakon zaljubljivanja u Trebinje, su nas s pažnjom gostili u Vinariji Andjelić… Na ulazu samom miriše na lepo, na vino i bačve… za stolom na pršut i sir… Tako nas lepo ugostiše da ne mogu stati u ovu priču, zaslužuju posebnu: ⇒ Noćas si moje vino…
“Zakon pijenja je kao i zakon ljubavi: bilo kada, bilo gdje, bilo kako. Ali kao u ljubavi i u piću su važne sve okolnosti. Po prirodi vina treba odabrati godišnje doba i deo dana. Postoji vino za lenčarenje, zavodljivo vino, pripovedajuće vino, tragično vino…” Bela Hamvaš
Ja ovog leta po prvi put obidjoh Trebinje, pa opijena lepotom vratih se i po drugi put…
…u “milo moje Trebinje”…
Ljubav
Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
potreba da ljubim? Ova želja plava,
je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?
Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il’ sen na prolasku preko moga puta,
tumaranje misli bez svesti i cilja,
i sve delo jednog bolnoga minuta!
Ne znam; no na međi toga sna i jave,
vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave –
ja ni onda od tog ništa neću znati.