edinburg, naslovna

Idi u Škotsku da nađeš nas…

POTPUNO LIČNO: IDI U ŠKOTSKU DA NAĐEŠ NAS
U zemlji Škota boravila sam nešto posle Olimpijskih igara 2012. godine. Druga polovina avgusta je, ispostaviće se, najbolje vreme za putovanje u ove krajeve – nebo je tada najvedrije. To znači da će bar jednom dnevno padati kiš(ic)a, a pljuskove možete očekivati svakog drugog-trećeg dana. Za nekoga ko voli vlagu u vazduhu – savršeno vreme.
Za bolje uklapanje u okolinu – zaboravite kišobran. Za više od 20 dana na severu Britanije, nisam videla nikoga ih nosi, ni domaće, ni strance.

ABERDIN


Izabran je za početak ture samo zato što je let Lufthanze bio do ovog gradića, ispostaviće se nepravedno zapostavljenog.


Nisam navikla da čujem da je negde istok razvijeniji od zapada. Otkad je počela eksploatacija nafte u ovom delu mora, istočna obala Škotske počela je naglo da se razvija. Pa tako i Aberdin. Za razgledanje centra grada dovoljan je jedan dan, pa ne treba propustiti zanimljive ture u okolini – univerzitet, dvorce… Sve je lako organizovati čak i u sopstvenoj režiji.
Zgrade su većinom od granita, ulice čiste… svi spremni da pomognu. Neverovatno je koliko ovaj grad ima parkova sa cvećem. Jedan će vas dovesti i do velikog spomenika Vilijamu Volasu, kojeg je planetarno učinio poznatim film „Hrabro srce“. Stihovi uklesani u dnu postamenta podsetili su me na naše epske pesme kosovskog ciklusa… kao da imamo nešto zajedničko.


Nabasaćete i na ljude iz Istočne i Jugoistočne Evrope koji rade na bušotinama, pa shvatiti da je grad življi nego što se to isprva činilo i da sledeći put mora ući na listu prioriteta.

Kako da ga ne zavolite kada mu je jedna od modernih znamenitosti rodna kuća pevačice Eni Lenoks. Poseta pabovima, kojih u ovom gradu ima zaista mnogo, je OBAVEZNA. Škotlanđani i Škotlanđanke su druželjubivi, gostoljubivi i pristojni… nije teško osetiti bliskost, kao što rekoh.


GLAZGOV


Putovali smo autobusom do zapadne obale, puna četiri sata kroz filmske prizore škotskih planina i dolina…
Vreme nas je poslužilo u Glazgovu, ali je i pored sunca utisak bio nekako… pritiskajući. Centar grada je moderan, ali čim se malo udaljite – siromaštvo pokazuje svoje lice. Kako su nam rekli, nezaposlenost je oko 30%, dok čak 70% muškaraca radi ili je radilo u vojsci (tj. ratovalo negde, prim.aut.).
Kult ratnika… Poznato, zar ne?

Glazgov je i univerzitetski centar, pa ima mnogo mladih ljudi što garantuje dobru atmosferu, pune kafiće i pabove čak i u radno vreme. Grad je irski, kažu, isto koliko i škotski. Namršteni do prvog „haj“, ljuti na sudbinu i dušmane, neumereni u slavlju i ugađanju gostima… kao da nas vidim u ogledalu. Ponovo.

A kada progovore… možete samo da se smejete, jer ništa ne razumete. A i oni vole da se smeju. Kada shvate da ste stranac, potrude se da govore bolji „engleski“, a vaš izgovor će biti pohvaljen kako god da pričate. Na kraju krajeva, ni njima engleski nije baš pravi maternji jezik. Renesansa „gelika“ primećuje se na sve strane – u školama, na televiziji (BBC Alba), na znacima sa imenima sela i gradića. O istoriji je ipak najbolje da slušate od njih – imaju razloga da budu ponosni.
Tri dana u najvećem škotskom gradu jeste premalo, ali je najbolje mesto za početak avanture po zemlji gorštaka.


EDINBURG


Posle surove, a prelepe prirode jugozapadnih Hajlendsa, mnoštva „lohova“, ostrva Skaj nema šta nije posebno i bajkovito u Edinburgu.
Prestonica. Grad zamak.
Kuda god da pođete, prošetate se starim ili novim delom grada – nije važno, oba su deo UNESKO-ve kulturne baštine. A avgust je mesec festivala… ne može biti bolje.


Obavezna je poseta groblju Greyfriars. Ne samo što je, kako se priča, čuvena Dž. K. Rouling sa prozora posmatrala jednog skitnicu na groblju i tako dobila inspiraciju za lik Hagrida u „Hariju Poteru“, već zato što ćete čuti sjajne priče. Većinu ćete naći u turističkim brošurama ili reportažama iz Edinburga, ali uvek postoji nešto novo. Meni su pažnju privukli grobovi prekriveni rešetkama. Na pitanje da li i oni imaju legende o vampirima, dobila sam odgovor da su nekada kradljivci leševa medicinskim fakultetima prodavali tela pokojnika za istraživanja. Rešetke su trebale da zaštite mrtve od živih. Logično.

Edinburg je podignut na sedam brda, ali su dva neizbežna. Dijagonalno jedan od drugog – Calton Hill i Castle Rock. Calton Hil je kažu prvi javni gradski park i sa njega je najlepši pogled na Edinburg. Kada krenete niz Princes street i parkom koji vas deli od starog grada, uživaćete u pogledu, a možda se odmorite na klupi sa obeležjem našeg Narodnog pozorišta.
Edinburški dvorac smešten na Castle Rock brdu i uglavnom je posvećen vojsci i ratovanju. Čak i deo britanskog Ministarstva odbrane ima „odeljenje“ na tom mestu. Tokom posete Nacionalnom ratnom muzeju ponovo ćete se sa ponosom uveriti u našu povezanost sa ovim narodom tokom Prvog svetskog rata. A koliko je Edinburški dvorac važan za Ujedinjeno Kraljevstvo postaje jasnije kada saznate da zidine kriju i trezor čiji je sadržaj bitan za krunisanje britanskih kraljeva – krunu, žezlo i „kamen sudbine“.


Eh, da, i nešto o čuvenoj škotskoj škrtosti. Ona ne postoji 🙂


Sandra Pekić nas je upoznala sa Škotskim gradovima.

Sandra je Pisac, novinarka, PR menadžerka…

Autorka je romana: „Iz senke“, „Oltar otadžbine“ i „Kivan“.

Pre više od dva meseca izašao je moj treći roman “Kivan”. Počela sam da ga pišem nekoliko meseci pre pandemije, a završila (posle manjih pauza) u decembru 2020.
Oni koji su ga čitali kažu da budi nadu.
Sada mi se čini da je morao da bude takav.

Pre “Kivnog” završila sam jedan potpuno drugačiji, mračni (drama)triler. Namestilo se tako da će taj roman morati da sačeka… još malo. Nadam se samo do leta sledeće godine.
Ova vremena traže optimizam… i malo kivnosti.

Follow Sandra Pekić

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.