Dubai, grad prošlosti i budućnosti
Jedna od vrlo čestih slika na kojima se nalazi Dubai je ona podeljena na dva dela, na dva razdoblja, gde uporednim prikazom istog prostora u razmaku od par godina ili decenije se može videti transformacija grada, tačnije transformacija pustinje u grad.
Isto tako sam i ja imao prilike videti Dubai u dva vremenska perioda i uveriti se da slike kao takve ne mogu dočarati ni promenu ni Dubai.
Prvi put kao zaposleni, nesto manje od dve godine provedene u Dubaiju, drugi put poslom na dva dana.
Prvi put, kada sam bukvalno u sredu aplicirao u agenciji za posredovanje u zapošljavanju na nagovor sestre. Nagovor, jer više sam je začudjeno posmatrao pitajući se odakle joj ideja da baš samo mene čekaju da me zaposle, nego što sam verovao da ću zaista dobiti posao. Već sledeće srede sam se nalazio u avionu koji se nekim čudom pokvario iznad Kuvajta, pa sam niotkuda i nenadano završio taj svoj skoro pa prvi odlazak u inostranstvo kratkim odmorom – jednodnevnim, u Kuvajtu. Kad kažem skoro pa prvi odlazak u inostranstvo onda to zaista i mislim. Pre toga, moja noga je samo na kratko kročila do Segedina u jednodnevnu šoping turu. Možda bi je pre nazvao šverc turom. Zanos ljudi koji u pola noći se pakuju u autobus, nose one tako karakteristične karirane torbe kockastog oblika kako bi u Metro-u u Segedinu kupili i potrpali u njih što više svega i svačega. I moj zanos da idem u inostranstvo konačno. Ubrzo je bio pokvaren – taj zanos, kao i onaj avion iznad Kuvajta. Al’ što je džabe i Bogu je drago, pa sam rešio da kako znam i umem iskoristim to putovanje koje je btw dobijeno u nekoj nagradnoj igri na radiju. Ne videh mnogo, al’ bejah u inostranstvu. Od svega samo vajda za mamu, kupih i ja u tom tada tako nedostižnom Metro-u peglu, eno je i dan danas radi. Možda i neki kotur karavana…ili čega već, ne pamtim.
Tako da, iz pozicije nekoga ko je po pitanju inostranstva svratio do istog s nekih maximum 150-200 koraka izmedju autobusa i šopinga, koji me apsolutno nije interesovao, nikako nisam očekivao da će apliciranje za posao u hotelu u Dubaiju uroditi plodom. Srbija na pragu 2.000-te, posle rata i bombardovanja, uzaludna potraga za skoro pa bilo kakvim poslom su me nakon par neuspešnih intervjua ostavljale pomalo u uverenju da i nema baš neke budućnosti.
Sedim u avionu, pojavljuje se znak za ponovno obavezno vezivanje. Stjuardese nas obaveštavaju da ćemo sleteti u Kuvajt i po svoj prilici tu i prenoćiti, pa tek sutra nastaviti svoj put dalje do Dubai aerodroma.
So far, I like it. Future, here I come.
Dubai je tih godina bio u ekspanziji, mogao bih slobodno reći na vrhuncu svog zaleta razvoja. Mnogo toga je završeno i realizovano možda i u neko skorije vreme, ali kao da sad i nema baš mnogo toga što bi moglo ponovo u onolikoj meri vas iznenaditi da se planira. Tada, tih godina, skoro sve je delovalo nedostižno i samo kao bujna mašta. Danas, realizovano. Postoji. Još uvek je teško poverovati da je moguće, ali zaista je tu.
Dubai je budućnost.
Sjaj, luksuz, oaza u pustinji. Progresivan, predvidja vrlo lako šta nas čeka u budućnosti. Može vam se to svideti, možete ga mrzeti. Izbor je samo vaš. Realnost je nas svih. Novac, moć, vlast. Ako jedno od ova tri nemate, pitanje je da li će se računati da ste na ovom svetu uspeli.
Ja sam ga voleo svim srcem i mrzeo iz dubine duše.
Voleo kad mi je pružio nadu za budućnost. Da može drugačije. Mrzeo kad sam shv
atio da se utapam u mašineriju robovanja velikim sistemima. Da radim u tada jednom od najluksuznijih i najinteresantnijih hotela, Madinat Jumeirah.
Da predamnom se vrte slike ljudi koji ne znaju šta bi od para, koji basnoslovno plaćaju noćenje u vilama, čak i jednu najobičniju voćnu tortu plaćaju više stotina dolara. Pa je još i ne pojedu. A ni jedna nije mogla ni prići lenjoj piti moje majke. Pa onda krenu da pucaju šavovi vodjeni iskusnom rukom nostalgije. Sve gubi ukus, vazduh je težak, ne samo od vreline i vlage u letnjim mesecima, već i od klima uredjaja, čini vam se da stvara nesnosnu buku. Ni on više ne može da podnese.
Voleo sam ga kad nestanu vreline, kad se vazduh rashladi i kad je prijatno izaći napolje. Voleo sam ga što me upoznao s toliko mnogo čuda, dao mi mogućnost da vidim stvari koje nigde drugo ne bih mogao. Najviše od svega, što sam rodjenadan proslavio sa ljudima iz 19 različitih zemalja. Svih boja kože. Raznih jezika, običaja. Istih želja i nadanja. Sve ljudi, sve čovek do čoveka. Rasuti danas po celom svetu. Prijatelji.
Brzina kojom se grad u to doba menjao se lako može definisati i time da sam ponekad nakon tek nekoliko dana se pitao da li nas kombi vozi na pravu adresu, gde stanujemo. Koliko juče neke od tih zgrada nisu bile tu.
* * *
Ponovni dolazak nakon više od decenije– jun mesec. Vrelina po kojoj ga pamtim i po kojoj ga se sećam. Sve što sam uspeo da vidim ovaj put su obrisi nebodera, gde uglavnom u svakoj varijanti pokušaja fotografisanja u kadar mi upadne retrovizor automobila. Dubai iz pokreta. Posao nije ostavio mnogo prostora za kretanje kroz grad, ali obavezni novi simbol Dubaija, Burj Kalifa smo obišli. Sad ja gledam i ne verujem. Poslednji put kad sam bio ovde, na ovom istom mestu je stajao bilbord i tek temelji. Pa je i bilbord bio sasvim nezamisliv kao takav. A gledaj sad tek ovaj kilometar u visinu. Dobro, malo manje.
829,84 m najviše gradjevine koju je čovek do sad napravio.
Burj Khalifa, završena izgradnja i otvoren 04.01.2010 godine
Od ideje do realizacije – Dubai inovacije
Dubai 2018.
