xiao, yang, jugoslavija

Jugoslavija u doba korone

Od Vardara pa do Triglava…Od Djerdapa pa do Jadrana…
Pamtite li tu pesmu (koja uopšte generacija je naša najbrojnija čitalačka publika) ? Ja svakako ne celu, ali da, pamtim da je bila simbol jednog drugog vremena, nekih drugih ljudi, naroda, nekakvog drugačijeg življenja. Nekih prošlih vremena. Kao i uvek, za nekoga san i i utopija, za nekoga pandorina kutija. I ja tu više ne bih ulazila u rasprave o tome da li je ta i takva zemlja, s tim i takvim uredjenjem i s tim i takvim sistemom valjala ili ne. To ne znam i bojim se da nikad neću znati.

Ono što me je navelo da sad napišem par redaka je nešto sasvim drugo.

Ja sam nostalgičar. Većma za nostalgijom. Nekada potpuno nerealan, ali svejedno… I tražim sve što lepo je, a često mi se dešava da to sve je ostalo negde iza. Glup je čovek, dok ne shvati da sve ono najlepše je tu, danas, kao da sutra ga biti neće.

Zapetljam se ponekad, kao sad, jer brzopleto bih htela reći, u dahu govoriti tri stotine reči…

Jugonostalgija… Nije to nostalgija samo za zemljom… To je nostalgija za jednim lepim osećajem da su ljudi bili ljudi. Danas, kada vodimo rat kako se to sad već popularno naziva „s nevidljivim neprijateljem“, kada smo nakon mnogo drugih ratova došli do tačke gde više nije važno u kom delu bivše Jugoslavije živiš, već kako da preživiš, želeli bismo da s vama podelimo jedno malo vidjenje našeg bloga, koji strojevim korakom gazi sad već treću godinu svoga postojanja, ima neke svoje stalne čitaoce i stalne pratioce, nekakve razne rubrike gde pokušavamo da se ujedinimo oko ideje da je važno putovati, čak manje važno gde i koliko daleko, jer i najkraće putovanje vodi do mnogo otkrivanja. Gradova, prirode ili sebe.

Delimo s Vama nešto nalik na putopise, a pomalo više na vodiče šta bi to bilo obavezno videti i probati u gradovima kroz koje smo prošli. Delimo putopise prijatelja voljnih da pišu po neku reč o destinacijama na kojima smo bili, ili tek ćemo, a možda nikad nećemo stići…

U ovoj #korona avanturi smo započeli priče o 195 zemalja sveta, nadajući se da nećemo stići do poslednje na spisku, a da će se sve ovo završiti…

I u moru svih tih priča s putovanja, podelili smo priču o Kineskinji Xiao Yang, koja je uspela da tu nekada jednu zemlju ujedini svojom umetnošću. Xiao Yang je motivaciju za svoje fotografije koje su proizvod strasti prema svetlosnim efektima i betonskim gradjevinama (concrete addict, kako sama sebe predstavlja) našla na prostorima bivše Jugoslavije, gde je upotrebom reflektora i posebnom tehnikom fotografisanja oživela mnoge zapuštene spomenike i dala poseban sjaj betonskim zgradama.

Većina fotografija je napravljena noću, što im je dalo dodatnu draž.

Post o njenim umetničkim fotografijama dostigao je u pet dana neverovatnih više od 70.000 pregleda, više od 6.000 share-(ovanja) i toliko mnogo oduševljenja onim što nam je približila, ali pre svega tome što nam je vratila sećanja i otvorila oči da je lepotu lako videti i kad se nalazi tu, u neposrednom okruženju…

nostalgija, jugoslavija

I kad jednom prodju ovi dani, kad se ponovo počne putovati, možda ćemo i mi da idemo na put u neke krajeve koji su ostali naši svejedno… Ujedinjeni oko lepih stvari, a da se nikakav rat ne ponovi.

Za kraj ću navesti samo jedan razgovor koji sam skoro imala s članom jedne dosta mladje generacije. Nekako dodjosmo do teme Jugoslavije i Tita, onako zainteresovano ga upitah koliko zna o tome, šta misli i dobih odgovor ko iz topa:

“Ma ono kao Juga, Tito, znam da ste se nešto kao ložili na njega…”

 

Ako već niste do sad, pogledajte objavu Spomenici bivše Jugoslavije kroz objektiv

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.