slonovi

Tuli blok, Bocvana

Već mesec dana unapred znamo da nas čeka ova tura. Ovaj obilazak. Ovaj safari? Ova pripitomljena divljina. Ne znamo gde idemo tačno, uz napomenu da, ako se sećate, otet mi je mobilni telefon i kamera koju koristim je katastrofa i filteri su jadni i snimci su loši.

Vozimo se A1 putem iz Gaboronea ka Francistaunu, šest sati, pa kod mesta Serove idemo desno. Dvoja kola. U jednima oni, u drugima mi. Slušam neku novu muziku što je puštaju vozač i suvazač, pa je dodajem na plejlistu kad dođem kući. Uz put stajemo na kafu, doručak, a ja, posle hiljadu života, pušim Danhil i pijem Red Bul ( čak i kada sam pila energetske napitke, nisam pila Red Bul, znači – srčka ).

Sve smo bliži Tuli bloku, bloku kao delu, bloku kao bloku na Novom Beogradu, uopšte mi se ne sviđa što koriste taj naziv, a Tuli blok je blok prašine, što sama reč i znači na setsvana jeziku. To značenje će nam svima ostati doboko urezano, ako ne u sećanje, onda u pore, jer je tih dana vladala peščana oluja.

U kolima zavladala tišina posle četiri sata vožnje i ‘’znate, ja sam izmislio reč’’ ( da li je moguće? ), kad ja jedina budna, ne računajući vozača, ”ljudi, vidite li što i ja, desno, ili je ovo fatamorgana?”. Jezero. Ustvari, ispostavilo se da je debela reka, Motloutse reka, ali niko od nas nije tu očekivao toliku količinu vode, kao i nigde po Bocvani. Na mapama je to tek linijica, pljuc, ništa. Divni vozač saoseća sa trenutkom, okreće, izlazimo svi iz kola, omađijani, kao da vodu nismo videli godinama. Pesak kao puder, miluje prste. Tada su mi se obojili u crvenkasto od prašine i grubinke isto poprimile tu nijansu i taj miris kože i prašine prepečene na suncu sam sačuvala u kesi za Beograd, da ih nosim neoprane u oktobru i njuškam još malo. Uspomena broj jedan. Pogled tu puca na vodu, a u vidik upada i spomenik u ‘’stounhendž’’ fazonu, bez table i opisa, kao u snu, kao u filmu ( ko razume shvatiće )

dzip

Stižemo na prijemnu kapiju, tu menjamo vozila, dalje nastavljamo tipičnim, već dobro poznatim, otvorenim džipom za devet do dvanaest duša.
I počinje zaborav. Nisi tu. Ne postoji ni juče ni sutra, samo taj trenutak, vetar, vetar, vetar i slon na pojilu dok se mi raspakujemo, iz patika u papuče, iz sandala u čizme, alkohol u frižidere. Čekaj, stani, da li je realno? Da, već sam sa slonovima na ‘’ti’’ odavno, ali moja čaša, očigledno, može još da se puni. Tako da, eto, mi na kao nekoj verandi, recimo, kuliramo, upijamo mesto načuljeni svi, kad jedan slon banu na par koraka od nas da se napije vode. Ne dišem. Ne treba mi da dišem.

Slatkoća level hiljadu.

 

Po redu i planu sledi noćni safari. To je novo. Bilo je vožnji koje su se završavale u sumrak, ali noćne još ne. Počinje trekingom na hijene. Vozimo se neko vreme, gledamo pustinju kao izgorelu od velikog požara, sasušenu utvaru u kojoj i najmanji znak boje izaziva strahopoštovanje. Nema vode. Veliki afrički slonovi su mali i sitne građe, jer su takvi uslovi Tulija, a pre samo pola godine ovde je vladala oaza zelenila.
Onda izlazimo iz džipa, pešačimo, držimo tempo, okolo vidim glomazne puževe kućice, bele se kao perle u bakarnoj prašini. Ima ih na svakom koraku. Ovde je bila voda. Ovde je bilo puuunooo vode, a sada su svi puževi mrtvi, muerto, ded, gotovi. Držim tu ljušturu u rukama, teška je, puna iznutra. Prašina se okamenila. Pa shvatam da je unutra, verovatno, i neki mali leš, sasušeni. Oplakujem kratko puževe, trenutak je svet, pa jednu kuću uzimam ‘’za poneti’’ ( opomenuta sam da mi je jedna dovoljna ). Onda nizbrdo u koloni, za vodičem koji nosi pušku, pa ulevo malo kroz stene meke i hladne, pa posle tepiha od lišća, na uzbrdici, eto je jazbina hijena. Jedna k’o kuče stoji i gleda nas, njuši vazduh, prebraja nas, pa se prući da drema, a onda druga, veća, izmile iz pećine kao veštica i nije mogla da se svrti, što je za nas bio znak da odemo. Utopile su krzna u boje kamena, lišća i drveća, stopilo se sve kao u onu sliku što je samo mrlja, a ti dugim gledanjem pod određenim uglom prepoznaš šta je zapravo na slici. E. Na ovoj su bile dve hijene.

Noć je pala uobičajeno brzo. Duplo više zevaš okolo, u nadi da ćeš uloviti sjaj očiju iz žbuna ili neki obris, bar nalik na žirafu, a onda vodič ugasi motor, ugasi i reflektor i sada si u pustinji, u mrklom mraku Da, gde je mesec? Tražila sam posle od svih prisutnih da mi se objasni ta matematika o polovima, osama i poluloptama, ali se niko nije udostojio. Meseca nije bilo, a zvezde su bile ipak nadjačane tminom, pa vodič kaže ‘’slušajte’’, a iz mraka dopire krvoločno krckanje kostiju. Neko nekog žvaće. Slušamo tako zaleđeni od straha, kad vodič uperi reflektor, a pred nama se ukazaše noćne spodobe, sada tri krvoločne hijene ni malo nalik na kuče, sa očima od zlatnog stakla, kako završavaju večeru, musave od krvi. Horor film uživo.

Onda bubice i zvuci i mirisi u mraku teraju druga čula da se izoštre. Nova životinja za čekirati u slikovnici ‘’Životinje Bocvane’’ – afrički kengur ili skočizec, ‘’nocturnal animal’’ ( lepše zvuči nego ‘’noćna živuljka’’, stvarno ), živi pod zemljom, aktivna je, dakle, noću, skače ko blesava, a mala je i slatka ( bar tako deluje ) i jede bube, biljke i korenje.

Vraćamo se na postavljenu večeru, ‘’three course meal’’, molim lepo, sve je njami, prepričavamo vožnju onima koji nisu išli ( da, neki su preskočili noćni safari ), tu dolazi do par zanimljivih opaski na temu buba koje hoće da se ljube, pa se svi smejemo i to prođe.

Laku noć, ustajanje u pet. Noć mi prolazi besana, što od uzbuđenja koje mi mozak drži u stavu ‘’mirno’’, što zbog vetra koji čini da mislim da će mi upravo sada oduvati krov nad glavom, dok se kroz zidove vidi mrak.

A gde spavamo? Ovako. To je kamp sa tri kolibe, dva kupatila i kuhinjom, u sklopu koje je taj prostor koji nazivam verandom – trpezarijski sto i, pored, ‘’dnevni boravak’’ sa foteljama za bleju. To je sve, manje-više, otvoreno. Postoji krov nad verandom. Kolibe za spavanje su čvrste konstrukcije žice i pruća. Nema intime. Kupatila imaju wc-šolju, da ne kažem školjku, tuš odvojeno, bojler, čak i tepih, ali u goste ti dolaze sa svih strane razna bića, gadne stonoge, škorpijice, pauci, letelice raznih vrsta…Ali kupaš se pod vedrim nebom u ‘’kupatilu’’ do kog si dotrčao go, obavijen peškirom, u kanađankama, preko pola kampa. Pa nema te škorpije koja će mi uskratiti to zadovoljstvo. A vetar duva i duva kao blesav, iz bojlera samo vrela voda, ne znaš ni što se kupaš kad nema puno smisla, a lepo ti je, pa ipak.

Dobro jutro. Hvala masovnoj proizvodnji na domaćoj kafi u kesici, smućkah nekoliko u najveću šolju, krckam neki suvi keks nalik na kamenje, umačem ga, mrvim po sebi. Ipak i doručak, da ne bismo popadali, pa put pod noge ka brdu na koje se penjemo danas. Otići ću jednom tako i neću se vratiti. Ostaću sama u pustinji, nek me pojedu lavovi, ovde nema ‘’rada na sebi’’ ( povratiću ), ovde naprosto jesi, sve stoji i teče istovremeno, gubiš pojam o vremenu, jer je nebitno, ne važe pravila na koje smo navikli, ni nisi svestan vremena i pravila i gde sam i zašto i zbog čega….ne, ne i ne!…ko se u Africi pita, taj je pogrešio kontinent. Taj je pogrešio onda i svoju svrhu na ovoj planeti i ovom kosmosu, ali to je druga priča, sada već preterujem. Tako sam se osećela tokom ovog pešečenja, penjanja, provlačenja i vožnje.

Vidim zeleni žbun, visok koliko i širok, zelen ludački, kao nalepljen na ovu scenografiju, kaže – to je rep škorpiona, otrovna biljčica, smrtonosna. Vidim pećinu koja čuva crteže Bušmana i ostatke njihove grnčarije. Vidim pećinu koja čuva košnicu afričkih pčela. Jedna od njih se i poslužila čelom moga dragog, ali ga nije ubila. Vidim krš i kosti uginulih, ubijenih životinja, groblje jedno vidim, ali sumnjičava ja mislim da su oni ljudi pokupili kosti okolo i doneli tu na jedno mesto, napravili izložbu, da, važi što se baš tu hrane hijene, to je, kao njihova pećina, a tik uz turističku stazu, jedna regularna ruta, a jok. Dok se drugi zgražavaju, ja koristim priliku da opipam šta je smrt ostavila – lobanje, rogove, kičmene pršljenove. Nisu mi dali ništa da ponesem, ali sam nedaleko odatle našla bodlju bodljikavog praseta, pa je ponosno zadenula u perčin, kao kakav trofej. Kako smo bliži vrhu, a uspon već dosađuje, dobijam nalet adrelina, pa vidim i gnezdo ‘’afričkog ribljeg orla’’ ( African Fish-Eagle ) niz liticu. A na vrhu, kao što obično biva posle teškog rada, sunca koje te prži i vetra od kog ti puca koža na usnama, otkrovenje, oslobođenje, ekstaza u kovitlacu koji te svom silinom drži da ne padneš preko ( a ivice privlače ). Pod nama suvo korito Limpopo reke, a pogledi nam sežu do Zimbabvea na severu i Južnofričke republike istočno. Pustite me svi da nisam tu. Vetar, vetar, vetar duva, duva, duva. Nađoh usek u steni po mojoj meri, pa legoh. Zovite me ako baš moramo da idemo nazad.

Tako pijani od vazduha ( high on air, što to volim ), spuštamo se nazad do vozila, idemo kroz novi predeo, šta je ovo, kakva je ovo šuma, koja je ovo dimenzija sada, da li iko ovo doživljava kao ja? Liči na jesen, iako je zima, afrička ona od trideset stepeni celzijusa. Tu se setim Beograda i dodam sebi još jedan razlog da se vratim – jesen u Srbiji, moram da pomirišem to, zaboravila sam kako je. Vozimo se kroz tunel od drveća, koje ima tamno zeleno lišće, listopadno, mašatu i drvo groznice, da bismo došli do lavova, ali među njima lavica ima ogrlicu oko vrata i tu moje interesovanje za njih nestaje, kad vidim da su ‘’čuvani’’ i za izložbu kao one kosti. Mada, uživala sam u momentu kada je ona, lavica ( žena, majka, kraljica ), krenula ka džipu, pa su se svi isprepadali, a vodič odmah gas i u rikverc bež’. Onda usput srećemo i porodicu slonova, tata slon, mama slonica, brat slonče i sestra slonče. Nekoliko žirafićka, majmune, zebre, antilope, kudu par komada, sve standardno, uobičajeno ( može mi se ).

Pravimo pauzu, da gledamo malo u korito koje je uspelo da u svom rukavcu zadrži vodu na slamčicu i neke krokodile u daljini i da nas dve piškimo iza velikog stabla. Grupna fotka i nazad u kamp. Ah, da. Bilo je i pola sata zalaska Sunca sa proplanka, jedan prosečan zalazak, ništa specijalno, visoki mi standardi, šta ću, a možda kad jednom vidiš izlazak Sunca, zalaske lakše podnosiš, ne znam još šta je po sredi.

Večera, pa društvena igra. Noć je. Svetlost nam dopire iz par fenjera i čeonih lampi, ko ima. Oluja nam nosi sa stola kartice, žetone, polupune flaše piva i vina; oluja nam nosi cigarete, obara i fenjere, nosi kape, okačene peškire i prazne torbe. Sve podglavljujemo nečim, varamo oluju, stavljajući pune limenke da drže ono što mogu, dok su pune. Kada podigneš pogled od stola, unaokolo se ne vidi prst pred okom. Trčiš do toaleta kroz peščanu oluju, sa led svetlom na glavi. ‘’Posebno vreme i prostor, u kome ti je svejedno…’’ ( samo u pozitivnoj konotaciji ako je moguće iskoristiti ovaj citat, iako pesma ne aludira ni na šta, ali izgleda sam u tom nekom ‘’modu’’ ). Iz bare nam pevaju žabe, koje uspevamo s vremena na vreme da ugasimo kao daljinskim upravljačem kad uperimo duga svetla u njih. Onda odjednom ‘’hey, hey, listen, listen’’, pa tajac. Niko se ne pomera, a svima nam je jasno šta čujemo. Neko nas je posetio. Neko pije vodu na ‘’našem izvoru’’. Da, potpisali smo svi do jednog da smo ovde na sopstvenu odgovornost. Onda svi prećutno uperismo svetla ka bari, a tri zbunjena lika podigoše svoje zverske staklence od očiju ka nama. Hijene na pojilu. We’ve seen it all.

porodica, slonova

Ujutru sam prva budna. Spremila se, pijem kafu na verandi, gledam u pojilo. Pognem se da ušniram cipele. Prvo desnu. Uspravim se da srknem kafu, pre nego pređem na levu, kad, preda mnom, tik do vode, prišunjala se ona porodica slonova, žedna. Hej, bešumni su! Opet zadržavam dah.

Ne trepćem.

Pijem kafu sa slonovima.

Once in a lifetime.

Nemam kameru, nemam telefon, ne žalim što ih nemam.

Zahvaljujem kosmosu što postojim.

Ujutru neću kući, mada prija vožnja, jer u kolima umesto mamurluka i pospanosti, doživljavam euforiju, jedan pita ‘’šta joj je?’’, a drugi odgovara ‘’sve u redu, malo je hiper’’. Ne prestajem da pričam, vrtim se, hoću da iskočim iz gaća, ‘’vidi, eno je brana’’, pa posle par kilometara vozač ipak reaguje ‘’hoćeš da se penjemo na branu?’’. Koči, okreće auto, brrrrrmmmm, nazad do brane, nagađamo skretanje, pitamo usput za pravac čoveka koji se stvorio u sred nedođije. Letsibogo brana. Nas troje se spušta do vode. Suvozač ostaje u kolima, opaljen suncem. Vozač odlazi na branu. Krećem da trčim, naravno, niko neće sa mnom, prelećem preko rupa i travuljine, slikajte me, slikajte me. A onda vidim dokle je vozač peške stigao. O, ne, hoću ja gore! Pa, idi – i kao iz puške opaljena, gotovo četvoronoške zapucah preko oštrog kamenja, pa prejahah bankinu i trkom stigoh svog saputnika. Dođosmo do kraja – sa jedne strane plavičasto-modra voda, izgleda ledeno, ali te svejedno mami da se bućneš, a sa druge žabokrečina i štroka. To je Afrika.

Po povratku u grad, svraćamo u restoran, proveren lanac, gde znam šta jedem, ali iz nekog razloga odlučim da poručim nešto što nikada nisam, tako da ostanem jedina bez obroka, a pošto je moje nezadovoljstvo za njih, zaposlene u restoranu, smrtna uvreda ( popustila mi je tolerancija i ono ‘’kad si u Rimu,ponašaj se ko Rimljanin’’ ), redom mi se izvinjavaju i hoće da poprave stvar, a ja samo želim da idem odatle sad, pa se onda ova surova ja ipak povuče, dođe empata ja i izgrli celim bićem menadžerku restorana i tek onda odosmo u miru. To sam ja.

zirafa

Čekaj me, Afriko, ja ću ti sigurno, opet doći. Samo me čekaj dugo.

 


Ivana ima nešto da nam kaže!

Hvala joj na neobičnoj priči koju je podelila s nama…

Idemo na put, u Bocvanu!

1 thought on “Tuli blok, Bocvana”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.