naslovna, sapa, vijetnam

Pejzaži u magli

Raj na nebu, Sapa na zemlji

Credits @nkosijer

Negde na pljuc od granice sa Kinom, na slepom crevu Himalaja i na nekih 1500m nadmorske visine nalazi se Sa Pa, odn. Sapa kako mi “Westerners” volimo da zovemo, nenavikli na jednosložne reči u imenima.
Ako se ide od Hanoia, kako sam ja išao, onda je to nekih 350km vožnje. Većina agencija će reći da može da se stigne za 5h, ali sa sve pauzama ne može da prođe ispod 6. Uprkos tome što vožnja vozom traje duplo više, tj. skoro 12h, te iste agencije će svim silama probati da uvale voz jer je luksuzniji, ide se spavaćim kolima, a autoput je jaaaaako opasan zbog krivina. Krivine jesu nezgodne, ali nije to ništa u poređenju sa, recimo, Ibarskom magistralom… Jedina razlika je što umesto pijandura iz Erine kafane, ovde može da izleti po neko govedo ili lokalac.

 

Uglavnom, imao sam 6h da škljockam nonstop ruralne delove Vijetnama, hvatajući svaštanešto…
Na primer, zašto ovaj čova čuči na ivici, nemam pojma, ali nije to što mislite… Zumirao sam i ja već…

 

 

 

Nego par reči o destinaciji… proizvodnja pirinča je glavna stvar kao i u većem delu Azije. Ali, brdovita struktura terena je to malo iskomplikovala tako da je trebalo naći način da se spreči da se sva voda slije. Zbog toga lokalni meštani prave ove terasice duž planina koje su u stvari bazenčići koji mogu da sačuvaju vodu i budućem sutlijašu omoguće nesmetano klijanje. (BTW tamo ne jedu sutlijaš uopšte)
Brda su zbog toga dobila ove nestvarne strukture koje i jesu glavni razlog što turisti dolaze u sve većem broju. Sapa je jedna od najpoznatijih turističkih destinacija u tom regionu, koja je svoj bum doživela relativno skoro i koji su uspeli da itekako iskoriste to.
Sa šačicom od 3300 stanovnika ovo malo mesto u zemlji seljaka na brdovitom B̶a̶l̶k̶a̶n̶u̶ Vijetnamu je izgrađeno jako brzo. I to se da osetiti. Svaka kuća je postala ili hotel ili restoran.

…ili seoska verzija KFC-a…

Ljudi su ovde dugo živeli odvojeni od ostatka sveta. Stvorili su potpuno samoodrživo selo gde sami šiju odeću, gaje životinje, posle ih suše, imaju svog lokalnog vrača koji vrši ulogu doktora, kao i mesto gde mole zvezde i bogove da im podare bolje useve.

 

 

 

Da nije turista, verujem da bi i danas živeli tako. Ali sada mlado ili staro tečno govori engleski i svojim umilnim akcentom, kosim očima i bebom u naručiju čekaju pravu priliku da vam slome srce i prodaju neku džidžabidžu — u mestu San Sa Ho, Hoang Lien Son, Vietnam.
Većina stvari su urađene njihovim šarenolikim motivima i trebalo bi da je ručni rad. Mada je moje oštro sitoštamparsko oko otkrilo tragove fabričke štampe na nekim maramama. Oprošteno im je.

 

Turisti se savetuju da ne kupuju ništa od dece jer se time podržava njihova eksploatacija, jer bi oni trebalo da budu tad u školi, a ne da se bave trgovinom.
Postoji običaj da se deci poklanja četkica za zube jer dentalna higijena skoro ne postoji. Čokolade ne jedu, ali klinci umesto toga obožavaju da grickaju šećernu trsku pa ih karijes ubi.

 

A običaj je i da se žene/udaju jako mladi, sa 15-16 godina, i da do 20te već imaju minimum 2 deteta. Pošto ne koriste dejting sajtove, nemaju ni diskoteke da startuju nekoga, a ne žive blizu centra svi, problem spajanja su rešili tzv “Love Marketom”. Odeš lepo svake nedelje na pijacu, skupi se sve što je single iz svih krajeva, zaigraju se, zaplešu, pa kad se izaberu tog dana, to je to. Nema tu “jao ipak mi se više sviđa ona tvoja drugarica” ili “ne sviđa mi se muzika koju slušaš” ili “kupim prnje i idem kod roditelja”… Ne, to je to, za života… No undo.

 

 

 

Nego, što imaju cool vodopad….

A o tom vodopadu nema apsolutno ništa nigde na internetu…. Čak ni naziv… Tako da bih voleo da mogu nešto da vam napišem ali ne znam šta, osim eto da je mnogo cool što se da videti po mojoj oduševljenoj faci 🙂 I to ne jedan, već 2 komada jedan naspram drugog.
Sapa može da se pohvali savršenom klimom i turistički prospekti kažu da ovde može da se dožive sva 4 godišnja doba u jednom danu. Uglavnom je toplo, osim od novembra do februara, tj. kad sam se ja baksuz zalomio tamo. A u tom periodu neretko se dešava da turisti pređu 100-tine kilometara i ne vide ništa zbog magle. Što se i meni zamalo desilo.
Tog drugog jutra planiran je bio trekking dug 14km kroz Sapina polja, ali pogled na pejzaže nastale u magli i kiša koja je pljuštala bez namere da stane, malo su probali da poremete planove.
Sve bi bilo lako da lokalna radnja koja iznajmljuje čizme gumenjarke nije bila prilagođena Azijskim dimenzijama. Kad mu rekoh 45, mali čovečuljak se grohotom nasmeja, a ja sa hrabro uputih ka blatnjavim poljima u starkama.
Za one koji ne znaju, glavna razlika između hikinga i trekkinga je što kod ovog drugog ne postoje utabane staze nego se od tačke A do tačke B uglavnom stiže najkraćim ali ne i najlakšim putem. Pošto me je gravitacija surovo prizemljila par puta, a trekking je sve više postajao mud-skating, reših da odustanem i da do sela dođem zaobilaznom stazom od nekih cca 8km.
ma, sapa

Heroina tog dana je bila lokalka Ma koja je postala moj vodič i ne samo da me je izvukla iz onog blata i pomogla mi da se popnem uz kaskade, nego je spasila i moj ranac sa foto-opremom koji je već poprilično bio natopljen.
Ma 56 godina ima, ali dušu nema. Udarila je tempo kao da joj je 16.
Ma slabo priča engleski, a ja još slabije pričam vijetnamski. Ali ipak siti se ispričasmo.
…kad god sam uspevao da je stignem!!!

Magla se na sreću povlačila, a i kiša je prestajala tako da su išrafirana brda opet došla do izražaja. Dok sam ja fotkao unaokolo, Ma nije sedela skrštenih ruku već mi je isplela konja.
Posle špartanja od par sati, stigosmo i do nekog mostića sa kojeg se napokon nazirala civilizacija

 

Ma se našla sa ortakinjom tu, pa njih 2 produžiše, a mene ko šiša… Sad sam umesto za jednom, trčao za 2 žene!

 

Ma je pokupila svoje prnje i otišla sa drugim, a nije rekla ni poslednje zbogom. Dovoljno da imaš motor u selu i odmah si glavni baja.

Koliko god selo siromašno izgledalo, turizam je odradio svoje, pa sad svaka straćarica ima ono minimalno što svakom turisti treba – wifi. Ko neće na internet, može u frizerski salon, ili da pije pivsko hladno…

Na putu nazad pokušavam da “vizuelizujem” prosečan dan i odrastanje jednog Sapljanina. Šta je to što ih ispunjava, čini srećnim i kako žive bez smartphoneova, televizije, interneta i uopšte osećaja da tamo negde postoje druge kulture koje možda žive lakše, kvalitetnije i modernije. A sa druge strane se pitam šta oni to znaju a što nas nisu učili pa su njihovi osmesi daleko veći od osmeha koje ovde viđam svaki dan. Jedno je sigurno, ti ljudi kad se probude imaju najdivniji mogući pogled kroz prozor.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.